Прве годишњице у огледалу „Политике”

За својих ускоро пуних 120 година, „Политика” није излазила само када је Србија била под окупацијом, од септембра 1915. до септембра 1919. и од априла 1941. до октобра 1944. године. Тако није директно присуствовала рађању две Југославије, али је била у прилици да посведочи првим годишњицама. И у оба случаја је забележила да су пригодне прославе практично биле у сенци актуелних проблема.

Тачно уочи годишњице оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца престолонаследник Александар је морао да отпутује у Париз, у покушају да за нову државу, за коју је крвљу свог народа платила највише Србија, издејствује боље услове мировног споразума. Поред тога, „Политика” је из дана у дан пратила и покушаје италијанског песника-авантуристе Гебријела д’Анунција да задржи освојену Ријеку и покори Далмацију, подсећала на бугарске злочине у великом рату, а бавила се и врућом темом припрема за прве изборе у новој држави. А крајем новембра 1944. године у тадашњој Демократској Федеративној Југославији у многим крајевима се још ратовало против Немаца, усташа и четника и остале „реакције”, а нова револуционарна (комунистичка) власт покушавала је да се дефинитивно реши монархије и монархиста, устроји институције државе и легитимише се пред светом – или оним што данас зовемо међународна заједница.

Према првим бројевима нашег листа после дугих периода неизлажења, од нових држава много се очекивало. Идеали о заједничком животу братских народа су били исти, или бар слични. Ипак, уредници и новинари су пре 79 година звучали нешто полетније од оних од пре 104 године. Без обзира на рат који је још трајао и крваве међусобне сукобе доскора „троименог једног” народа, Титу, партији и Народноослободилачкој војсци се изгледа безрезервно веровало да воде у „светлу будућност”.

„Без мржње, али с огромном вером у правду, с љубављу у срцу, али с будношћу према свакој клици зла, ’Политика’ ступа у нови живот младе наше државе и новога друштва”, закључио је уводничар првог броја по ослобођењу Београда. А у свечарском броју од 29. новембра 1944. на насловној старни велики текст потпредседника АВНОЈ-а Моше Пијаде, под насловом „Једна велика годишњица”. Пијаде је добро предвидео да ће Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије у Јајцу остати забележено „у историји наших народа и у историји савремене Европе као датум од посебног значаја који ће привлачити пажњу будућих поколења”.

Говорећи о одржавању „такве слободне скупштине народних претставника из свих крајева једне ’окупиране’ земље у срцу Хитлерове ’Европске тврђаве’” и уздизању једне „народне” војске, Пијаде је навео: наши су народи имали довољно храбрости и разума да голим рукама зграбе за вруће гвожђе и почну сами ковати своју судбину.

„У тој потпуној складности и савршеном јединству народних маса и њиховог новог руководства и лежи једино могуће објашњење свега оног што данас тако јасно издваја Југославију између свих осталих народа који су у целини били пали под јарам фашизма. Само у тој чињеници лежи објашњење не само за стварање из ничега једне војске која побеђује непријатеља, ослобађа земљу и разоружава реакцију него и за стварање јединства и братства народа под околностима њихове највеће међусобне закрвљености и за стварање једне нове државне организације, истински народне и демократске са најцелисходнијим новим облицима које је дала народна иницијатива”, написао је, између осталог, Моша Пијаде за „Политику”.

А на насловној страни следећег дана био је извештај о предаји Ордена народног хероја маршалу Титу, са његовом изјавом да „треба побиједити све оне који неће онакву Југославију за какву су дали животе стотине хиљада најбољих синова наше земље”. У претходном говору, по уласку у ослобођени Београд, Јосип Броз је говорио о „око милион уништених, поубијаних, гасовима угушених синова Србије, Хрватске и осталих крајева”. У извештају нашег листа од 30. новембра наводи се, између осталог, да је „у једној малој дворани народне скупштине”, на годишњицу „историјског заседања АВНОЈ-а у Јајцу”, одржана у преподневним сатима „интимна и лепа свечаност” – предаја одликовања Титу, које му је доделило Председништво АВНОЈ-а, а на предлог Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије.

Раздрагане „народне масе” биле су на улицама Београда и тачно 25 година раније. Славећи празник уједињења, Београд је, како је писао извештач нашег листа, „имао да дочека један од највећих дана из наше златне историје”. Новинар „Политике” је забележио гужву на улицама 1. децембра 1919. године и одушевљење становника који тиме желе да „заблагодаре Свевишњем што је најзад, после толиких мука и искушења, после многотрпних столећа дошао дан када су браћа Хрвати и Словенци могли да слободно падну у наручја својој браћи по крви и језику, Србима”. У Саборној цркви је одржано свечано благодарење, чинодејствовао је митрополит Димитрије, а свечарску атмосферу помутио је само изостанак регента Александра, због чега је из програма избачено и дефиловање војних трупа.

На сам дан проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, уредник Станоје Станојевић уводник под насловом „Дан победе” почиње причом о значају Видовдана (тада се писало Видов-дан) и његовом претходном избору за државни празник младе српске државе. Наводи, између осталог, да је Косово „значило у исти мах и пораз и победу, оно је било гроб из кога се васкрсава”, па објаснио смисао „Косовске освете”: „Због тога ’осветити Косово’ није значило само добити једну битку у којој ће турска војска бити потучена него је ’осветити Косово’ значило пре свега створити све оне предуслове који су потребни да се дође до дефинитивне победе.”

И сад се то изменило и од тог дана ће се као празник српско-хрватско-словеначке државе славити 1. децембар. „Тако и треба да буде. Јер дан нашег уједињења најзначајнији је до данас дан у историји нашег народа”, оценио је Станојевић и навео бројне разлоге за такав став. Али се на крају и запитао: „Да ли ће наш народ и прву прославу новог државног празника, прославу дана победе, дочекати и прославити са истим осећајем ведрог самопоуздања као што је дочекивао и прослављао Видов-дан, дан пораза?” О томе, како је написао, „боље, бар данас, да не говоримо”.

Овакав опрез јаснији је када се прочита његов неколико дана старији текст о политичким, економским, социјалним, финансијским и другим проблемима током годину дана постојања Краљевине СХС. Ту каже: „Сваки онај који је у одушевљеном националном заносу или у политичкој кратковидости замишљао да ће се у формирању наше нове државе и народно наше уједначење моћи извести без тешкоћа, трзавица и великих криза, тај је био на врло погрешном путу.”

Нови факултети

Првих дана децембра 1919. „Политика” пише да ће кроз најкраће време бити завршене припреме за отварање Философског факултета у Скопљу, само са групом „хуманих наука”, а „није искључено да се таква иста врста философског факултета отвори и у Сарајеву”. Осим тога, у Суботици ће се основати Правна академија, такође у рангу факултета. „Постоји мишљење да би се на тај начин, деобом факултета, најлакше могло помоћи претрпаности на београдском универзитету и да би овако решење, поред тога, било и у корист саме наставе”, преносио је наш лист.

Пећка патријаршија

У „Политици” од 9. децембра пише да је „између делегата наше цркве и Васељенске Патријаршије” постигнут „потпун споразум односно владичанства која су ушла у састав наше државе а која су раније припадала Васељенској Патријаршији”. „Патријаршија се одриче владичанства скопљанског, дебарског, битољског, рашко-призренског, једног дела воденске митрополије, пељанске бискупије, струмичке епархије као и владичанства у Босни и Херцеговини. Споразум у исти мах признаје уједињење аутономне црногорске цркве са црквом у Србији . У накнаду за сва та признања Београд има да плати Васељенској Патријаршији милион и по франака на име накнаде. Фанер такође изјављује да ће примити благонаклоно обнављање српске Пећке Патријаршије”, стоји поред осталог у овом извештају.