У селу пророка желе музеј шумарства Србије

Кремна – Чувено село пророка Тарабића, надомак којег је стигла обновљена уска туристичка пруга, чијих преосталих 390 метара железница већ деценију никако да заврши, не би да само по томе буде помињано у јавности. Овде житељи ових дана подсећају да је сада прилика за остварење у држави прихваћене идеје о оснивању Музеја шумарства Србије у Кремнима. Селу које је од коришћења шума живело, али и обнови шума значајно допринело, особито садњи четинара.

Стога се група становника овог села захтевом обратила градској управи у Ужицу. Са иницијативом, овереном њиховим потписима, за допуну програма „Ужице – престоница културе Србије 2024” (који обилује културним садржајима и инвестицијама, у шта држава улаже око два милиона евра), на основу сазнања да у њему не постоје садржаји у које је укључена ова месна заједница. „Сматрамо да МЗ Кремна на својој територији располаже објектима значајним за културну историју Србије. То су: остаци шанчева из Првог и Другог српског устанка, више од два века стар Мољковића хан (једна од најстаријих херцеговачких кућа у Златиборском округу), остаци куће Тарабића пророка, зграда прве основне школе из 1887. и зграда трушнице ’Србијашума’ са сачуваним техничким мобилијаром.”

„Повод за ово обраћање је поменута трушница, за коју већ постоји урађен пројекат њеног претварања у Музеј шумарства Србије и тај пројекат је прихваћен од Министарства културе и Министарства пољопривреде и шумарства. Управо ова чињеница указује да су одговорна лица која су састављала програм ’Престонице културе’ превидела ову чињеницу, због чега се и група грађана обраћа да се наведени превид на сваки начин исправи. Молимо вас да овај пројекат који се односи на оснивање Музеја шумарства уврстите у програм ’Престонице културе 2024. године’”, пишу житељи ужичкој градској управи, која је, дознајемо, примила овај захтев.

А поглавље о историји шумарства тог села, наслоњеног на шумска пространства Таре и Шаргана, постоји у обимној монографији „Кремна” (на 1.072 стране) најплоднијег креманског писца др Илије Мисаиловића. „Шумски забран у Кремнима одувек је сматран ризницом у коју се посезало када се кућа ширила или умножавала, или се подмиривала нека домаћа потреба. Дрво је било дуго времена, а и данас је у многим приликама, главни извозни производ у Кремнима”, бележи Мисаиловић.

„У животу Креманаца коришћење шуме је био саставни део живота. Њихове главне шумске површине налазе се на Тари, која је у шумарству Србије од давнина имала велики значај. Има шумара који тврде да су шуме ове планине давале основу првобитне акумулације капитала у Србији. А значајнија прерада дрвета у Кремнима почела је у другој половини 19. века када су у овом селу подигнуте прве ’стругаре поточаре’, њих шест на броју”, подсећа аутор монографије, те пише и о првој трушници: „Чим је после рата подигнут расадник за производњу четинара, требало је обезбедити неопходна семена. Она су се добијала трушењем четинарских шишарки. Прва трушница у Кремнима подигнута је 1947. на Бубалишту, док су данашњу трушницу поред Доње пилане 1960. изградили инжењери В. Клисић и Д. Герзић.”

„Водиле су се тада широке акције пошумљавања, а креманска трушница била је највећи произвођач семена четинара у Србији и главни снабдевач околних расадника. ’Менгеш’ из Словеније је једини у СФРЈ имао хладњачу за чување семена четинара, Словенци су за мале паре куповали произведено семе у Кремнима, а после га за велике продавали Шумском газдинству у Ужицу. Срећна је околност да је Министарство за науку Владе Србије покренуло иницијативу да се у постојећој трушници у Кремнима отвори Музеј шумарства Србије”, писао је још 2015. у монографији „Кремна” др Илија Мисаиловић.