Без понуде се на изборе не иде

Можда постајем досадан, али избори су, па сходно томе морам и као актер, али и због оног што чујем од грађана док обилазим Србију, да пренесем на папир одређене утиске из кампање без икакве амбиције да неког учим како се кампања води и шта су му добри потези или катастрофалне грешке.

Све ово пишем јер сам имао очекивања од опозиције да ће пред бираче изнети неке конкретне планове и програм, али авај, две недеље пред гласање једно слово њиховог програма нисмо прочитали, а да све буде додатни изборни ребус њихов активизам у кампањи је раван нули. Практично, ако се осврнемо на ниво републике, њих нигде по Србији нема. Обишао сам комплетну земљу, табанао по селима, причао са грађанима, али све то време нисам срео ниједног опозиционог активисту. Чак им ни штанд нисам видео. Распитивао сам се и код колега који су такође слично мени ангажовани у овој кампањи, распитивао сам се и код наших активиста директно на терену, али нико од њих није приметио опозиционе активисте.

Допуштам да сам после ко зна колико кампања у свом животу можда нешто пропустио да научим, можда ме је и време прегазило, али чини ми се да је основни постулат у свакој кампањи да те грађане виде и да са њима директно разговарате. Немогуће је остварити повољан резултат ако не зађеш међу народ. Зато постављам сваки дан себи питање како наши политички противници замишљају да ураде шта било на овим изборима када из њиховог балона на „Твитеру” нису ни пробали да изађу. Тим пре јер су баш они тврдили како њих народ воли, а нас би најрадије моткама терао.

Међутим, ова кампања је показала озбиљну супротност њиховим тврдњама, јер међу народ иду функционери и активисти Српске напредне странке, док конкуренција није спремна да се нешто озбиљније суочи са својим истинским рејтингом у разговору са народом.

Хајде да узмемо у обзир и наратив да је опозиција, посебно Ђиласова листа, све карте бацила на Београд. Међутим, руку на срце, њих ни у Београду нема нешто посебно, осим по центру града. Периферне градске општине, попут Сопота, Лазаревца, Гроцке, Младеновца, Обреновца, Сурчина, као и периферни делови Вождовца, Земуна, Палилуле, Звездаре, Чукарице, Раковице, као да их не занимају. Највећа енигма у њиховој београдској кампањи је апсолутни недостатак у понуди алтернативних решења ономе што је садашња власт у Београду урадила. Заправо, да будем потпуно искрен, нико није чуо ама баш ниједну реч неког програма за српску престоницу од опозиционих лидера. Комплетна кампања им се свела на наводне злоупотребе кол центара за који тврде да га користи Српска напредна странка у кампањи.

Дакле, Београђани нису чули како ће им опозиција можда побољшати услуге градског превоза, да ли ће „Београд пут” још боље радити него данас, како ће даље развијати туристичку понуду Београда, како ће се Београд на даље привредно развијати, хоће ли се завршити и како обилазница преко Дунава ка Банату… Било шта да су кандидовали као тему, па да се људи ухвате за то да гласају. Уместо тога сваки дан слушамо о кол центру. Супер, ако им је то главни адут у кампањи, онда Вучић и напредњаци могу мирно да спавају, јер сасвим им је довољно да извуку фотографије „Београда на води”, нове железничке станице „Прокоп”, обилазнице око Београда, брзе пруге ка Новом Саду, свих музеја које су реновирали и отворили наспрам свих затворених музеја у Ђиласово време, фотографије нових булевара и улица, разних дијаграма о средствима на рачуну и у буџету града данас и док је Ђилас водио Београд, као и поређење стандарда Београђана данас и у време Ђиласа…

Реално гледано, сви параметри апсолутно су на страни садашње власти, па је прича о кол центру, који узгред буди речено има свака странка, апсолутно бесмислена и депласирана.

Да резимирам ово писаније – без понуде се на изборе не иде. Суштинско питање за опозицију на овим изборима гласи – шта вам је понуда, господо? У наредних десетак дана кампање нереално је очекивати да ћете је представити, када за готово месец дана кампање ни слово о истој написали нисте.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa