Појава „воде око срца” може да буде смртоносна

Перикардни излив или појава „воде око срца” је накупљање течности у перикарду, врећици која држи срце. Кад се то деси брзо, вишак течности може заузети превише простора у перикарду притискајући срце и изазивајући по живот опасно стање познато као тампонада срца. Мр сци. мед. др Саша Костовски, начелник Клинике за кардиохирургију Војномедицинске академије, појашњава да је перикард заправо врећа са двоструким зидовима, која окружује срце, као и да се између његовог унутрашњег зида и срца налази танак слој течности који амортизује и штити срце од спољашњих сила. У нормалним околностима, перикард има довољно течности да ублажи срце, али не толико да се срце не може проширити и напунити крвљу са сваким откуцајем срца. Када у перикарду има превише течности, што значи да срце нема простора да се напуни и прошири, наступа тампонада срца. Без брзог лечења може да изазове заустављање срца, што постаје фатално за неколико минута до сати.

– Перикардни излив се може десити из широког спектра разлога. Због тога се може десити људима било ког узраста или порекла. Сваки откуцај срца почиње паузом у којој се срчани мишић опушта и шири. То омогућава да се коморе срца напуне крвљу пре него што се стисну. Како се перикард пуни, има мање простора за срце да се прошири тако да се његове коморе не могу напунити крвљу. У таквим околностима срце пумпа све мање крви и оно се убрзава да би покушало да надокнади своју ограничену способност пумпања. Временом, срце не може да одржи корак и долази до кардиогеног шока и срчаног застоја, тако да без благовремене интервенције долази до смртног исхода – др Костовски.

Перикардни изливи можда неће изазвати симптоме, посебно кад су мали или се дешавају споро. Симптоми су вероватнији кад се излив деси брзо и укључује велику количину течности или изазива тампонаду срца.

Главни симптоми су краткоћа даха (диспнеја), притисак у грудима или бол, убрзани рад срца или лупање, омаглица или вртоглавица, несвестица, умор, анксиозност, конфузија или друге промене понашања (због слабог дотока крви у мозак), цијаноза (плава или сива нијанса на уснама или испод ноктију, која се дешава када имате низак ниво кисеоника у крви).

Ако је перикардни излив довољно велики, може притиснути околна ткива или нерве и то може изазвати симптоме као што су проблеми са гутањем (дисфагија), штуцање, кашаљ или промуклост.

– Перикардни излив се често дешава заједно са или због упале перикарда (перикардитиса). Могући узроци су инфекције – вирусне, бактеријске, вирус хумане имунодефицијенције ХИВ, туберкулоза, гљивичне инфекције или паразити. То могу да буду и рак, тумори у срцу или они који се шире са других места и могу изазвати оштећење перикарда, стања имунолошког система или упални поремећаји (то укључује лупус, реуматоидни артритис или Сјогренов синдром), хормонски поремећаји или проблеми – хипотиреодизам (кад штитна жлезда не производи довољно хормона штитне жлезде), трауме (повреде грудног коша, тупи ударци, убод ножа, метка), проблеми са срцем или циркулацијом као што су срчани удар или дисекција аорте, медицински узроци, односно стања након операције срца, терапије зрачењем за рак или нуспојава неких лекова. Перикардни излив се може јавити и код срчане инсуфицијенције, хроничне болести бубрега, бубрежне инсуфицијенције или цирозе јетре – каже наш саговорник.

Перикардни излив је значајно стање, али не захтева увек хитну медицинску интервенцију. Када се деси брзо, потребно му је мање течности да постане опасан и изазове тампонаду срца. То је зато што перикард нема времена да се истегне и прошири како би у њега примио више течности. Када се одвија споро, могу проћи недеље или чак месеци пре него што постане проблем.

– Један фактор који одређује да ли је перикардни излив озбиљан јесте зашто се то уопште догодило. Када се то деси због повреда или проблема са срцем и циркулацијом (или било ког разлога који може изазвати брзи развој излива), перикардном изливу је потребно брзо лечење како би се избегле озбиљне компликације попут тампонаде срца – додаје др Костовски.

Неки од кључних знакова да се нешто догодило укључују необичан пад крвног притиска када особа удише, пригушене или необичне тонове срца или избочење вратне вене. Потврда симптома или сумње на перикардни излив захтева примену дијагностичких процедура као што су ЕКГ, рендгенски снимак срца и плућа, ултразвучни преглед срца, снимање на скенеру или магнетној резонанци. Од значаја може бити и лабораторијски преглед након дијагностиковања перикардног излива чиме се фокус ставља на узрок перикардног излива, а подразумева комплетну крвну слику, као и анализе тропонина, натриуретског пептида Бе типа, тироидног стимулишућег хормона и тестова имунолошког система.

– У случају мањих излива лечење подразумева медикаментозну терапију која обухвата примену антибиотика, антиинфламаторних лекова који помажу у смањењу упале и отока, хемиотерапију и радиотерапију у случају туморских процеса, употребу диуретика и других лекова за срчану инсуфицијенцију. Када је перикардни излив велики или изазива тампонаду срца захтева хитну медицинску интервенцију. У неким случајевима операција је најбољи начин да се уклони вишак течности унутар перикарда. Уобичајена мање инвазивна хируршка процедура је видео-потпомогнута торакална хирургија ВАТС која ствара перикардни „прозор” како би се омогућило да се дренажна течност излије у већу плеуралну шупљину и тиме ослободи перикардни простор. У појединим ситуацијама третман перикардног излива захтева и радикалнији приступ – објашњава др Костовски.