Десет година од смрти Нелсона Манделе

На данашњи дан пре десет година,  5. децембра 2013. умро је Нелсон Мандела, председник Јужноафричке Републике, човек чије је име постало симбол борбе против расизма.

Мандела је био председник ЈАР од маја 1994. до јуна 1999. Историја га је упамтила као човека који је победио апартхејд, институционализовани расизам.

Рођен је у селу Мвезо, код Умтате, у породици Тембу. Била је то кућа негдашњих племенских владара. Етнички, био је припадник Кхоса народа. Данашња провинција Источни Кејп, у време апартхејда био је то простор бантустана Транскеј.

Завршио је студије права у Јоханезбургу, на универзитету Витватерсранд. Претходно је похађао методистички колеџ. Осим правних студија, учио је антропологију, усавршавао енглески.

Уочен је током студија по политичким амбицијама. Сматрао је у време Другог светскога рата да ваља подржати Британију, колонијалног господара, у борби против нацистичке Немачке.

Придружује се Афричком националном конгресу, где 1947. избија на чело омладинског крила покрета, познатог као Лига младих, као генерални секретар. Заступао је, у то време, нанасилни отпор.

Како је видно и из имена те организације, нека врста узора био је Индијски национални конгрес, који је под вођством Махатме Гандија, поступно, уз бројне успоне и падове, успео да избори сувереност Индије.

Ганди је уосталом као политички лидер и стасао у Јужној Африци, где је доспео као професионални адвокат без посебних амбиција друге врсте. Стицај околности га је међутим увукао у политику.

Суочен, на Југу Африке, са репресивном расиситичким друштвом, као ретко где, Ганди управо у тој средини уобличава ненасилни отпор као вид политичког притиска.

Млади Нелсон Мандела постаје адвокат 1952, у Јоханесбургу. Од априла те године ради за Адвокатску кућу Баснер.

Управо то је био период коначног законског уобличења расистичког режима у ЈАР, од 1948. године, и посебно после 1950.

Мандела у то време организује мере ненасилног отпора, штрајкове, бојкот, грађанску непослушност, као Кампању пркоса 1952. године.

Постаје свестан, као прави следбеник Гандија, неопходности мултирасног отпора. Током Кампање пркоса наступају заједно са Индусима и комунистима.

Опште познат постаје након хапшења у Дурбану, Натал, након великог политичког скупа на којем је говорио. Постаје предводник провинцијске организације Конгреса. Уобличава нешто што је названо М-план у раду Конгреса.

Августа 1953. отвара, ортачки, адвокатску канцеларију Мандела и Тамбо у Јоханесбургу. Власти их међутим убрзо исељавају у зону за урођенике, Африканце, на обод града. Била је то директна последица нових расних мера знаних као апартхејд.

После учешћа у протестима с намером обуставе пресељења црних из једне зоне Јоханесбурга, фебруара 1955, поучен виђеним, долази до закључка да ненасилни отпор није довољан.

Ухапшен је децембра 1956. заједно са другим челницима тог покрета. Оптужен је за велеиздају, за насилну револуцију, наоружавање. Процес је ипак обустављен.

Године 1960, предводи акцију противљења обавезним пропусницама, које су масовно спаљиване као вид протеста. Било је то доба знаменитог масакра у Шарпвилу, када је погинуло 69 особа. Полиција је пуцала на демонстранте.

Уследило је ванредно стање. Афрички национални конгрес је забрањен. Мандела је поново ухапшен. У заточеништву проводи пет месеци.

Под утиском успеха револуције на Куби, 1958/59. Мандела, Сисулу и Слово (комунистицки лидер, потоњи министар, пореклом Јеврејин из Литваније) утемељују оружану организацију Умкхонто ве Сизве у значењу "Копље нације".

Био је то прелом. 16. децембра 1961, та организација извршава чак 57 бомбашких напада.

Мандела је потом ухапшен 5. августа 1962. Оптужен је за подстицање бунта, штрајкова, као и нелегалан боравак у иностранству. Осуђен је на пет година затвора.

Припадници "Копља нације" обучавају се надаље у новоослобођеним афричким земаљама. Била је то припрема за герилски рат.

Године 1963. Мандела и сарадници оптужени су за заверу. Током тог судског процеса одржаће познати говор "Спреман сам да умрем". Био је надахнут политичким говором Фидела Кастра "Историја ће ме ослободити".

Осуђен је на доживотну робију. Од 1964. налази се на острву Робен, на крајњем југу Јужне Африке. У затечеништву је провео 27 година. У изолацији на острву Робен 18.

Ублажавању затворског режима и потом ослобађању Манделе несумњиво су допринеле глобалне промене после пада Берлинског зида, новембра 1989.

До тада је, за беле власти у Преторији, постојала, ма колико горка на моменте, подршка званичног Вашингтона.

Пошто се распао такозвани Источни блок, а убрзо и Совјетски Савез, децембра 1991. расистичка власт у Преторији, усамљена и изолована, започиње демонтажу апартхејда.

Нелсон Мандела није случајно изабран за главног саговорника. Био је, како је процењено, склон компромисима, одбацивао је осветољубивост. Показивао је разумевање, током преговора, и за логику друге стране. Наговештавао је, несумњиво и обећао, миран расплет. Ослобођен је фебруара 1990.

Први потпуни општи избори, дакле уз право гласа за све, одржани су у ЈАР од 26. до 29. априла 1994.  Према званичним резултатима,  Афрички национални конгрес, са коалицијом, победио је са 62 одсто освојених гласова.

Мандела је маја 1994. постао председник Јужноафричке Републике. Био је то коначни крај апартхејда, и заправо, последњи ударац наслеђу класичног колонијализма. 

Мандела је пресудно допринео да прелазни период прође колико толико мирно. Многи његови саборци су желели освету, многи бели нису прихватали промену. Грађански сукоб је заправо избегнут "за длаку".

Подједнако важно, стабилан привредни систем је очуван. Он је, као  саставни део глобалног капитализма, обезбеђивао тој земљи завидно богатство, али сасвим неуједначено распоређено. Класични тржишни механизам је остао на снази што је био предуслов да Мандела буде глобално прихваћен.

Имајући у виду да је Мандела постао симбол борбе за људска права, дан његовог рођења, 18. јул, посебном одлуком ОУН од 2009, обележава се подсећањем на његово наслеђе, одговарајућим манифестацијама и позивањем на универзалне вредности које је заступао.