Зграде су ружне, архитектура није

Жао ми је што сам именован за селектора Бијенала тек у фебруару, те нисам био у прилици да пронађем више различитих архитеката који су тамо негде, можда и у Србији, али и даље, у Африци, Јужној Америци, Азији – каже Арон Бетски, уметнички директор 11. међународног архитектонског Бијенала у Венецији, на почетку разговора вођеног у Венецији током ове смотре. Овај директор Синсинати уметничког музеја, архитекта који је каријеру почео у бироу код Френка Герија, каже да је на овом Бијеналу желео да потенцира да су архитектура и грађење – односно зграде – две одвојене ствари: „Некад је јако тешко направити архитектуру од зграда, грађењем, и зато се треба померити с оне стране и грађења и зграда.”

Рекли сте да су зграде ружне, а да архитектура није.

Нисам рекао да су по дефиницији ружне, рекао сам да су многе зграде ружне. Прво треба схватити да већину тих кућа нису пројектовали архитекти – они данас пројектују јако мали проценат онога што се гради. Друго, што је можда још већи проблем за архитектуру, јесте то што су и зграде које су пројектовали архитекти углавном ружне. И онда се морате запитати зашто је то тако, и како то поправити.

Мислим да би архитектура могла бити лепша ако бисмо се померили с оне стране грађења и зграда. На овом Бијеналу покушавамо да покажемо примере такве архитектуре – с оне стране грађења.

Ове године Бијенале је лако сагледљив, није компликован. Има се о чему размишљати, инсталације су велике, не изгубите се у ситницама. Да ли Вам је то била намера, да направите прегледно Бијенале?

Да, мислим да сте у праву. Брзо сам схватио да је, посебно у Арсеналу, проблем на Бијеналу већи него кад се овакве изложбе раде у музејима јер овде треба направити неку врсту перманентног позоришта. Изложба се овде поставља као позорница – не качи се, нити се класично излаже. Мора се испричати прича у простору, са објектима. Покушао сам да охрабрим архитекте да креирају театарске комаде и мислим да су разумели. Величина, чудноватост, размера, начин постављања – посебно у Кордеријама, креирање објеката... све је то реакција на захтеве Бијенала. Баш то сам, веома свесно, желео да урадим.

Архитектура у Холандији и Америци разуме се на веома различите начине, како сте успели да се снађете у те две потпуно различите средине?

Тешко је генерализовати. Прихватио сам да радим у Холандији јер се тамо прави најбоља архитектура на свету. То је делом резултат услова, а делом и зато што је цела Холандија архитектура. Холандија је изграђена на вештачком тлу. Помало је налик Венецији.

Тамо се гради нови град сваких 10 година.

Да. А у Америци је много теже наћи добру архитектуру. С друге стране, ја у Америци живим у веома лепом пределу – то је пак у вези са америчким сном о отвореном простору у којем можете да будете и радите оно што желите. У потпуности разумем проблеме с тим сном, али ту има неке романтике.

Како је изгледало радити са Геријем?

Кад сам отишао да радим за Герија, он још није био познат. У бироу нас је било двадесетак и владао је потпуни хаос. Могли смо да радимо шта смо хтели, што је било велико задовољство. Ми смо се забављали, али не и Гери, јер то је збиља био апсолутни хаос. Имао је много проблема да организује рад на пројектима. Тек касније, након што сам отишао, тај биро се средио. Не знам како би данас било радити тамо, али знам да се сад пројекти раде у неколико атељеа – велики биро се дели на много малих. И Херцог и Де Мерон су на тај начин организовали свој биро, као серију малих атељеа...

У различитим земљама?

Не, у једном месту... И дозвољавају једном броју тимова аутономију и могућност да се сами развијају. Мислим да интелигентнији архитекти тако данас постављају своје бирое.

Доста је критика на архитектонској сцени, звезда архитеката који путују светом и праве градитељска чуда. Најновија су у Пекингу, а све је почело Билбаом и тамошњим Гугенхајм музејом.

Не знам одакле то! Као да се неко јуче пробудио и закључио да постоје успешни архитекти, као што има и успешних филмских звезда или писаца… Ооо..! Али ти имају много посла и то није ништа ново. Зар Алдо Роси није био звезда? Зар Андреа Паладио, чији 500. рођендан славимо, није био звезда? Једино што се променило је то што данас живимо у условима глобалне економије и што сви – волели то или не – морамо да јуримо по свету за послом. Не заборавите да се дневно десетак милиона људи сели из економских разлога. Много је данас економских номада, па чак и кад смо на врху финансијске пирамиде морамо да се селимо из Синсинатија преко Холандије до Венеције. Посла ради. То је један од аспеката глобалне културе и не мислим да успех и више посла доносе било коме битно другачију ситуацију. То је само много више проблема. Јер, каква год да сте звезда-архитекта, исти услови градње и финансирања важе свуда. Зато свуда и имате досадне и лоше зграде – од Београда до Бостона и Пекинга.

Прошло Бијенале се бавило проблемима социјалне архитектуре. Како за мале паре изградити куће које би требало да буду архитектонски вредне.

Да, потребне су нам разне врсте грађења. Али, архитектура не може решити проблеме социјалног становања. Све док наша друштва не одлуче да усмере средства у социјално становање – уместо што се паре троше на бомбе, тенкове и остале глупе ствари – све дотад нећемо бити у стању да креирамо збиља добру социјалну стамбену архитектуру. Добри архитекти су веома креативни, у стању су да много ураде са веома мало новца, али ту постоје границе. Људи се и даље затварају у бетонске кутије и мисли се да је проблем решен тиме што се архитекти допусти да направи мало веће прозоре!

Шта је Бијенале данас?

Мислим да овај спектакл омогућава, посебно у Павиљону Италија, веома широк поглед на дешавања у свету архитектуре и на то колико активну улогу архитектура може имати у култури наших друштава. Надам се да ће то привући људе.

Често у филмовима згодни глумци играју улогу архитекте. Да ли је архитекта секси?

Мислим ли да је архитектура секси? Не знам много секси архитеката, мрзим што то кажем, али они су отприлике толико ретки колико и секси зграде. Написао сам књигу Building Sex, о томе да су мушкарци створили овај свет и да жене морају да нађу своје место у њему. Зато мушкост повезујемо са високим и великим зградама, а женственост са удобним, сензуалним и сензибилним ентеријерима. Смешна ситуација, наслеђујемо је из прошлости, надам се да ће почети да се мења.

Плашите ли се критике? Шта очекујете да ћете прочитати у новинама о Бијеналу?

Постоји веома необичан механизам који делује код сваког годишњег догађаја, тако је и са Салоном у Милану или било којим професионалним сајмом... Одете на нешто што се дешава сваке године и сви седе около и говоре: Како је ове године све грозно, а прошле године, прошли пут је било фантастично! Знам да ћу вероватно морати да чекам до следећег Бијенала и да ћу седети са осталима и рећи, ово је очајно, али прошле године... било је сјајно!