За слободу маштања

Санктпетербуршки балет Бориса Ејфмана, и он лично, дошли су на 40. Бемус. Београђане који су синоћ пропустили да, у „Сава центру”, виде њиховог „Руског Хамлета”, вечерас, на истом месту, очекује „Дон Кихот или фантазије лудака”, још једна представа из креативне лабораторије игре овог данас водећег руског кореографа.

Борис Ејфман већ више од три деценије води ову велику компанију, прву и једину независну, основану у некадашњем Совјетском Савезу, а чије су ране продукције знале да шокирају тамошњу публику навикнуту на тврди академизам у уметности игре. Он напушта она готово вековна клишеа, трага за новим покретом, користи другу музику, пуно креира у сфери театралног где ће емоције заузети посебно место... Тако је стварао сопствени позоришни стил, али и етикету „кореографског дисидента”. Тек, данас је иза њега један импресиван опус, броји више од 40 балета и видимо у њему читаву малу кореографску „библиотеку”. Осим поменутих дела са којима су дошли на Бемус, ту ћете наћи и: „Ану Карењину”, „Мајстора и Маргариту”, „Идиота”, „Карамазове”, „Дон Жуана и Молијера”, „Галеба”, „Терезу Ракен”... Тренутно, овај кореограф преокупиран је новим пројектом „Оњегин са друге стране снова”, или трагањем за Пушкиновим животом и судбином у свету коме ми припадамо. Чајковски и рок-музика су тог будућег комада.

Много писаца „извео” је Ејфман на плесну сцену. Његов већ приказани „Руски Хамлет” инспирисан је славном енглеском драмом, али још и више епизодом из руске историје у којој је препознао Шекспирову тему. Реч је о Катерини Великој, њеном несретном сину Павлу (можда несрећнијем од Хамлета), али и његовом убијеном оцу, цару Петру III. Међутим, „Дон Кихот или фантазије лудака”, вечерас на позорници „Сава центра”, стара је прича о новом јунаку, из овог нашег доба.

– Мој Дон Кихот наш је савременик, у ствари, пацијент у болници који верује за себе да је славни Сервантесов лудак. И он би, наравно, да промени свет. У оваквом амбијенту посебно су значајни плесни дијалози са лекаром чији је пацијент. У основи, то је прича о слободи маштања и праву на маштање. Није ми инспирација био само славни литерарни лик већ сам га проналазио и у сопственој биографији, посебно оној из доба младости, када сам на разне начине био спутаван и ограничаван. Сваки прави уметник, по мени, читавог живота игра свог Дон Кихота, бунтовника и чудака који хоће да промени свет – прича, уз осмех, Борис Ејфман.

У својој компанији, каже, има педесетак играча и још више осталог особља. Сви његови играчи прошли су школу руског класичног балета, али под Ејфмановом руком они шире своје плесне видике, мире старо и ново, различите стилове и музике. Већ дуго балети овога кореографа путују од позорнице до позорнице. Обилазе највеће америчке и европске градове, а ни Исток им није далеко. Илустрација Ејфмановог успеха је: његова „Ана Карењина” има стално попуњен свој светски распоред, прави је балетски „бестселер” и једва успевају да је одиграју у „родном граду” овога балета – Санкт Петербургу.

Борис Ејфман није скривао ни носталгију што је поново у Београду, пошто је некада био наш зет, муж балетског педагога Анђелке Јаблан, које нажалост више нема.

– Моја трупа само је једном наступала у Београду, пре две деценије на истој овој сцени. Кад сам био млад, сањао сам да се моји балети играју на вашем Бемусу. И, то се десило!

Наведимо још и нека важна имена из програма вечерашње представе. Музика је стара – Лудвига Минкуса, Дон Кихота игра Сергеј Волобујев, Китри је Нина Змијевец, Базил је Олег Габишев, Санчо Панса (такође пацијент) Денис Власенко, Доктор је Марија Абашова...