Вечни живот „Краља Ибија”

Одлазим у Атеље 212 код Мире Траиловић. Испред канцеларије секретарица. Представим јој се и кажем ко сам и да ме шаље Радош Новаковић. Телефоном је зове и каже: „Миро, овде је један дечко и каже да га Радош шаље код вас.” Чујем како она говори: „Пусти га нека уђе.” Улазим у њену канцеларију, а она онако богом дана, огромна, устаје, театрално се поздравља са мном и каже ми: „Драго ми је што могу да те упознам.” Тог тренутка помислио сам, боже какво фолирање, да краљици театра буде драго што може да упозна једно сељаче из Книна.

Приликом руковања сам јој пољубио руку, први пут да то урадим, а последњи патријарху Порфирију.

Каже ми Мира: „Радош те много воли. Договорили смо се, с обзиром на то да се припрема представа ’Ој Србијо нигде лада нема’, коју режира Љубомир Муци Драшкић, а главну улогу игра Зоран Радмиловић, да ти будеш асистент режије. У представи учествује готово цео ансамбл Атељеа 212. Екипа има преко 90 људи.”

Госпођа Траиловић својом појавом деловала је аристократски, имала је неку харизму којом је привлачила људе, шарм на који су многи падали, несвакидашњу лепоту, а уз то изузетно интелигентна и образована.

Она није само деловала аристократски, у њеним венама текла је аристократска крв. Краљица Наталија, супруга краља Милана, била јој је прабаба.

Рад на представи за мене је био доживљај. Поред легендарног Зорана Радмиловића, све бардови глуме: Петар Краљ, Ђуза Стојиљковић, Ташко Начић, Милутин Бутковић, Аљоша Вучковић, Саша Груден, Љуба Мољац, Петар Божовић, Љиљана Драгутиновић, Горица Поповић, Мира Бањац, Боро Стјепановић, Милош Жутић и други.

Сценограф Миљан Кљаковић, све звезда до звезде. Хор Колегијум музикум са 12 девојака, којим диригује Даринка Матић Маровић, лектор Маврад Поповић, композитор Воки Костић. Чести гости чувеног бифеа Атељеа 212: Брана Црнчевић, Данило Киш, Милена Дравић, Слободан Селенић, Вера Чукић и друге знамените личности. Бити у том друштву је велика част, а поготово кад се са некима спријатељиш као што сам ја имао срећу да то урадим са Зораном Радмиловићем, Петром Краљем, Сашом Груденом, Милутином Бутковићем, Бором Тодоровићем који је код мене долазио да играмо шах, са Вокијем Костићем, Ружицом Сокић...

Бата Стојковић велико глумачко име, одавао је утисак тешког човека. Бата је школски пример како изглед вара.

Позајмљујем новац од једног сценског радника. Он то све посматра. Иако сам му био несимпатичан и није ме волео, говорио ми је: „Врати му новац. Шта тебе брига? Сутра ће те оговарати. Врати му новац.” Он ми даје много више него што сам позајмио. Кад сам му враћао дуг, није хтео да га узме. Говорио је, нисам ти га дао да ми га вратиш. Тежак као црна земља, а душа од човека.

Све то посматра Зоран Радмиловић и схвата да је моја хронична болест „паранемија”.

Са Радмиловићем сам имао доста лепих доживљаја. Испред зграде „Југоекспорт” стајао сам са девојком коју тек што сам упознао. Приметио сам да се загледала у неког преко мог рамена. Окренем се кад видим Радмиловића који нам прилази и говори: „Баш сте леп пар.”

Одлази. После неколико корака враћа се и каже: „Извини, заборавио сам да ти вратим онај дуг”, иако ми наравно, никакав новац није дуговао. Желео је да имам чиме да будем галантан пред девојком. Био је велики лаф.

Седимо у „Грмечу”, пита ме где ћу на одмор? Код мојих у Далмацију. Донеси пршут и вино. Одлазим код мог брата Пеке и кажем му да ми спреми најбољи пршут и вино за Зорана. Када је чуо за кога је, сав одушевљен каже и сир из мешине и лозу.

Срећем Зорана испред Цркве Св. Марка, питам га: „Шта радиш?” „Чекам воз!” Гледа ме и смешка се. Кажем му да сам донео пршут и вино. Био сам на Хвару и „налио” сам се до Нове године. Шта да радимо? Јави се после Нове године.

Сутрадан ме зове, када могу да дођем на пршут и вино. Зар је већ Нова година? Дођи кад год хоћеш. Може поподне. Таксијем долази око шест сати. Мајка Мара је спремила лозу, сир из мешине, пршут и вино.

Кад је све то видео на столу како је то све спремљено, мајци је рекао: „Ви сте ово спремили као за краља.” Мајка му је испричала како много воли краља и зашто.

Краљ Александар је 1932. долазио у Врлику где се мајка родила. На том дочеку била је и она. Краљ јој је из џепа извадио 100 динара (у то време велики новац за који се могла купити крава), дао јој је и помиловао по коси. Рекла је Зорану да више воли краља од Тита. Слатко се насмејао.

Зоран Радмиловић је рођен 11. маја 1933. у Зајечару (умро 1985. у Београду), од мајке Љубице (Љубичице или бака Љубе, како за кога) из Београда и оца Момчила који је са 16 година прешао Албанију, а затим завршио права у Београду и био судија. Момчилов отац (Зоранов деда), Рихард Ланг био је немачки инжењер који је крајем претпрошлог века радио железнице по Србији, где је оженио Стевку, прешао у православље, те постао Радмило. Отуд Радмиловићи. За славу је одабрао Ђурђевдан.

Зоранов најстарији и можда најважнији пријатељ био је свакако Мика Шћекић из Зајечара, бивши боксер и по Зорановим речима најдуховитији човек на свету.

Захваљујући мојој идеји, подигнут је споменик Зорану испред Атељеа 212.

У раним јутарњим сатима 11. јануара 1979. зове ме телефоном његов брат Стојан и каже: „Радош је умро.” Радош Новаковић је 12. новембра 1956. године основао Атеље 212, а помоћница му је била Мира Траиловић. Радош напушта Атеље 212 и прелази на Позоришну академију где је изабран за професора, а Мира преузима Атеље 212.

После сахране, сретнем Миру и она ми говори: „Страшно! Нема више нашег Радоша. Много сам га волела. Толико ми недостаје.”

Предлажем јој да испред Атељеа 212 подигне споменик Радошу. Одушевљена, каже ми да је идеја одлична, златан си, загрли ме. Мира тужна, а ја срећан што ће подићи споменик Радошу.

Мислим, биће то моје велико хвала за све што је урадио за мене. Али, од споменика нема ништа. После неколико година умире Зоран Радмиловић. Мира уместо Радошу, подиже споменик Зорану.

На телевизији предложим Николи Миркову, главном уреднику, да правим филм о Радмиловићу. Правим филм о легендарном глумчини, који је наишао на изванредан пријем код гледалаца. Премијерно је приказан у препуној сали Атељеа 212 уз присуство великог броја његових колега, пријатеља и поштовалаца. Такође, приказан је у Зајечару, његовом родном граду у зајечарском позоришту у оквиру манифестације организоване у његову част „Зоранови дани” на којој се награђује најбоља представа и најбољи глумац наградом „Зоранов брк”. Награда која је сан сваког глумца.

Посебно ми је било драго што је његова сестра Мирјана била задовољна тим филмом. Рекла ми је, велико ти хвала, загрлила ме и пољубила.

„Краљ Иби” је с овог света отишао да би вечно живео!

Редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa