Večni život „Kralja Ibija”

Odlazim u Atelje 212 kod Mire Trailović. Ispred kancelarije sekretarica. Predstavim joj se i kažem ko sam i da me šalje Radoš Novaković. Telefonom je zove i kaže: „Miro, ovde je jedan dečko i kaže da ga Radoš šalje kod vas.” Čujem kako ona govori: „Pusti ga neka uđe.” Ulazim u njenu kancelariju, a ona onako bogom dana, ogromna, ustaje, teatralno se pozdravlja sa mnom i kaže mi: „Drago mi je što mogu da te upoznam.” Tog trenutka pomislio sam, bože kakvo foliranje, da kraljici teatra bude drago što može da upozna jedno seljače iz Knina.

Prilikom rukovanja sam joj poljubio ruku, prvi put da to uradim, a poslednji patrijarhu Porfiriju.

Kaže mi Mira: „Radoš te mnogo voli. Dogovorili smo se, s obzirom na to da se priprema predstava ’Oj Srbijo nigde lada nema’, koju režira Ljubomir Muci Draškić, a glavnu ulogu igra Zoran Radmilović, da ti budeš asistent režije. U predstavi učestvuje gotovo ceo ansambl Ateljea 212. Ekipa ima preko 90 ljudi.”

Gospođa Trailović svojom pojavom delovala je aristokratski, imala je neku harizmu kojom je privlačila ljude, šarm na koji su mnogi padali, nesvakidašnju lepotu, a uz to izuzetno inteligentna i obrazovana.

Ona nije samo delovala aristokratski, u njenim venama tekla je aristokratska krv. Kraljica Natalija, supruga kralja Milana, bila joj je prababa.

Rad na predstavi za mene je bio doživljaj. Pored legendarnog Zorana Radmilovića, sve bardovi glume: Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Taško Načić, Milutin Butković, Aljoša Vučković, Saša Gruden, Ljuba Moljac, Petar Božović, Ljiljana Dragutinović, Gorica Popović, Mira Banjac, Boro Stjepanović, Miloš Žutić i drugi.

Scenograf Miljan Kljaković, sve zvezda do zvezde. Hor Kolegijum muzikum sa 12 devojaka, kojim diriguje Darinka Matić Marović, lektor Mavrad Popović, kompozitor Voki Kostić. Česti gosti čuvenog bifea Ateljea 212: Brana Crnčević, Danilo Kiš, Milena Dravić, Slobodan Selenić, Vera Čukić i druge znamenite ličnosti. Biti u tom društvu je velika čast, a pogotovo kad se sa nekima sprijateljiš kao što sam ja imao sreću da to uradim sa Zoranom Radmilovićem, Petrom Kraljem, Sašom Grudenom, Milutinom Butkovićem, Borom Todorovićem koji je kod mene dolazio da igramo šah, sa Vokijem Kostićem, Ružicom Sokić...

Bata Stojković veliko glumačko ime, odavao je utisak teškog čoveka. Bata je školski primer kako izgled vara.

Pozajmljujem novac od jednog scenskog radnika. On to sve posmatra. Iako sam mu bio nesimpatičan i nije me voleo, govorio mi je: „Vrati mu novac. Šta tebe briga? Sutra će te ogovarati. Vrati mu novac.” On mi daje mnogo više nego što sam pozajmio. Kad sam mu vraćao dug, nije hteo da ga uzme. Govorio je, nisam ti ga dao da mi ga vratiš. Težak kao crna zemlja, a duša od čoveka.

Sve to posmatra Zoran Radmilović i shvata da je moja hronična bolest „paranemija”.

Sa Radmilovićem sam imao dosta lepih doživljaja. Ispred zgrade „Jugoeksport” stajao sam sa devojkom koju tek što sam upoznao. Primetio sam da se zagledala u nekog preko mog ramena. Okrenem se kad vidim Radmilovića koji nam prilazi i govori: „Baš ste lep par.”

Odlazi. Posle nekoliko koraka vraća se i kaže: „Izvini, zaboravio sam da ti vratim onaj dug”, iako mi naravno, nikakav novac nije dugovao. Želeo je da imam čime da budem galantan pred devojkom. Bio je veliki laf.

Sedimo u „Grmeču”, pita me gde ću na odmor? Kod mojih u Dalmaciju. Donesi pršut i vino. Odlazim kod mog brata Peke i kažem mu da mi spremi najbolji pršut i vino za Zorana. Kada je čuo za koga je, sav oduševljen kaže i sir iz mešine i lozu.

Srećem Zorana ispred Crkve Sv. Marka, pitam ga: „Šta radiš?” „Čekam voz!” Gleda me i smeška se. Kažem mu da sam doneo pršut i vino. Bio sam na Hvaru i „nalio” sam se do Nove godine. Šta da radimo? Javi se posle Nove godine.

Sutradan me zove, kada mogu da dođem na pršut i vino. Zar je već Nova godina? Dođi kad god hoćeš. Može popodne. Taksijem dolazi oko šest sati. Majka Mara je spremila lozu, sir iz mešine, pršut i vino.

Kad je sve to video na stolu kako je to sve spremljeno, majci je rekao: „Vi ste ovo spremili kao za kralja.” Majka mu je ispričala kako mnogo voli kralja i zašto.

Kralj Aleksandar je 1932. dolazio u Vrliku gde se majka rodila. Na tom dočeku bila je i ona. Kralj joj je iz džepa izvadio 100 dinara (u to vreme veliki novac za koji se mogla kupiti krava), dao joj je i pomilovao po kosi. Rekla je Zoranu da više voli kralja od Tita. Slatko se nasmejao.

Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. u Zaječaru (umro 1985. u Beogradu), od majke Ljubice (Ljubičice ili baka Ljube, kako za koga) iz Beograda i oca Momčila koji je sa 16 godina prešao Albaniju, a zatim završio prava u Beogradu i bio sudija. Momčilov otac (Zoranov deda), Rihard Lang bio je nemački inženjer koji je krajem pretprošlog veka radio železnice po Srbiji, gde je oženio Stevku, prešao u pravoslavlje, te postao Radmilo. Otud Radmilovići. Za slavu je odabrao Đurđevdan.

Zoranov najstariji i možda najvažniji prijatelj bio je svakako Mika Šćekić iz Zaječara, bivši bokser i po Zoranovim rečima najduhovitiji čovek na svetu.

Zahvaljujući mojoj ideji, podignut je spomenik Zoranu ispred Ateljea 212.

U ranim jutarnjim satima 11. januara 1979. zove me telefonom njegov brat Stojan i kaže: „Radoš je umro.” Radoš Novaković je 12. novembra 1956. godine osnovao Atelje 212, a pomoćnica mu je bila Mira Trailović. Radoš napušta Atelje 212 i prelazi na Pozorišnu akademiju gde je izabran za profesora, a Mira preuzima Atelje 212.

Posle sahrane, sretnem Miru i ona mi govori: „Strašno! Nema više našeg Radoša. Mnogo sam ga volela. Toliko mi nedostaje.”

Predlažem joj da ispred Ateljea 212 podigne spomenik Radošu. Oduševljena, kaže mi da je ideja odlična, zlatan si, zagrli me. Mira tužna, a ja srećan što će podići spomenik Radošu.

Mislim, biće to moje veliko hvala za sve što je uradio za mene. Ali, od spomenika nema ništa. Posle nekoliko godina umire Zoran Radmilović. Mira umesto Radošu, podiže spomenik Zoranu.

Na televiziji predložim Nikoli Mirkovu, glavnom uredniku, da pravim film o Radmiloviću. Pravim film o legendarnom glumčini, koji je naišao na izvanredan prijem kod gledalaca. Premijerno je prikazan u prepunoj sali Ateljea 212 uz prisustvo velikog broja njegovih kolega, prijatelja i poštovalaca. Takođe, prikazan je u Zaječaru, njegovom rodnom gradu u zaječarskom pozorištu u okviru manifestacije organizovane u njegovu čast „Zoranovi dani” na kojoj se nagrađuje najbolja predstava i najbolji glumac nagradom „Zoranov brk”. Nagrada koja je san svakog glumca.

Posebno mi je bilo drago što je njegova sestra Mirjana bila zadovoljna tim filmom. Rekla mi je, veliko ti hvala, zagrlila me i poljubila.

„Kralj Ibi” je s ovog sveta otišao da bi večno živeo!

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista