Велика игра на Кавказу

„Ослобођење” Нагорно-Карабаха, како једнодневни септембарски рат назива Азербејџан, или „окупацију”, како преузимање енклаве описују у Јерменији, изазвало је нове глобалне конфронтације и пореметило односе у региону Кавказа.

Спорна планинска територија измакла је азербејџанској контроли у хаосу после распада Совјетског Савеза када је Нагорно-Карабах преузела Јерменија проглашавајући је за де факто независну републику. У првом рату 1988–1994 убијено је око 30.000 људи, а више од милион расељено, половина њих били су Азери.

Хајдар Алијев, отац садашњег председника Илхана, био је присиљен да потпише примирје које је цементирало јерменску победу, али син није одустајао од намере да повратио оно што је отац изгубио. Потписао је нафтне уговоре са Западом и кренуо у модернизацију армије. Додатно је профитирао од одлуке Европске комисије да до 2027. удвостручи увоз азербејџанског гаса. Ипак, страховао је од одбрамбеног савеза између Русије и Јерменије.

Рат у Украјини променио је односе снага. Увидевши да нема више љубави између јерменског премијера Никола Пашанијана и председника Владимира Путина, Алијев је почео да тестира статус кво и традиционално руско-јерменско пријатељство. Прво је 2020. покренуо 44-дневни рат у коме је, уз обилату помоћ Турске, заузео делове Нагорно-Карабаха. Русија је испреговарала примирје и распоредила мировне снаге, али оснажени Алијев покренуо је 19. септембра муњевиту акцију и заузео читаву енклаву.

Премијер Пашанијан, некада толико популаран да је 2021. поново изабран, само годину дана после војног пораза у рату који је однео животе 3.800 јерменских војника у земљи од само 2,9 милиона, одбио је критике да није заштитио свој народ аргументом да Јерменија треба да буде „ослобођена конфликта”. Потом је почео све отвореније да кокетира са Западом.

Отворена је Велика игра на Кавказу, опаснија од оне балканске због близине Русије. На једној страни су Азербејџан, Русија, Турска и Иран. На другој су Јерменија и Запад.

САД и Француска, земље са утицајном јерменском заједницом, осудиле су војну интервенцију Азербејџана која је довела до егзодуса више од 100.000 Јермена, највећег дела становништва енклаве. Власти у Бакуу терете се за етничко чишћење. Посебно у Француској, која је савезник Јерменије од како је постала независна 1991. и једна је од земаља која је 2001. признала геноцид над Јерменима, почињен у време османске власти 1915. – што Турска и данас одлучно одбија.

Париз је одабрао позицију, најавио испоруке одбрамбеног оружја властима у Јеревану и ризикује погоршање ионако напетих односа са Анкаром. Испоставља се да питање Нагорно-Карабаха има своје рефлексије и по односе унутар Уније: Немачка је уздржанија, што због гаса, што због Турске која отворено оптужује ЕУ: „Турска више ништа не очекује од ЕУ која нас пушта да пред њеним вратима чекамо 40 година”, рекао је недавно председник Реџеп Тајип Ердоган.

Иза подршке Јерменији крије се глобални интерес који је амерички председник Џо Бајден дефинисао борбом демократије против аутократије. Важност која се придаје очувању демократије у Јеревану директан је одговор Русији и њеној инвазији Украјине, али и ауторитарном режиму у Бакуу. Запад жели да сачува Јерменију, која је традиционално имала добре односе са Москвом и једна је од шест чланица Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), који предводи Русија.

Амерички Сенат једногласно је изгласао Закон о заштити Јермена, по коме ће, када очекивано буде прихваћен у Представничком дому, на период од две године бити укинута војна помоћ Азербејџану. У октобру је 91 члан Конгреса упутио писмо државном секретару Ентонију Блинкену у коме се позива на завођење економских санкција влади у Бакуу због „војног напада и бруталне блокаде Нагорно-Карабаха”, што је референца на одлуку Азербејџан да пре инвазије у септембру, девет месеци блокира коридор Лачин који повезује Јерменију са енклавом и тако је изазвао хуманитарну катастрофу.

Јерменија није хтела да квари односе са јединим могућим савезницима, па се на мети критика нашла Москва. Зашто 2.000 припадника руских мировних снага није учинило ништа да спречи масовни егзодус Јермена? Зашто је Русија мирно посматрала азербејџанску офанзиву када је Јерменија чланица ОДКБ, питао је премијер Пашанијан. Из Москве су кратко узвратили да је починио „велику грешку” и оптужили га да уништава вековне везе са Русијом.

Притиснута ратом у Украјини, Москва има неке друге калкулације. Не би да заоштрава ситуацију у јужном Кавказу, посебно не односе са Турском. Како је Анкара кључни савезник председника Алијева, у Москви процењују да би од одбране Јерменије имали више штете него користи. Заокрет је могао да се наслути само неку недељу после муњевите азербејџанске војне операције. У Баку је допутовао Николај Петрушев, секретар руског Савета за безбедност, један од главних адвоката тврде политике унутар Кремља. Москва је и тиме дала до знања ко јој је важнији у овом тренутку и тако допринела удаљавању од Јерменије.

Ипак, процена је да је акција Алијева ослабила руску контролу над стратешки важним регионом између Црног и Каспијског мора премреженим нафтоводима и гасоводима.

Нагорно-Карабах нарушио је и односе по региону. Ирански председник Ебрахим Раиси није се крајем новембра појавио на самиту у Анкари који је раније најавио Ердоган. Конфузија је само оснажила тензију у односима две земље које деле исте ставове према рату у Гази, али се разилазе око грађанског рата у Сирији, чији је председник Башар ел Асад отворено критиковао Турску због „подстицања” офанзиве на Нагорно-Карабах.

Иако се Иран понудио да посредује у дијалогу Азербејџана и Јерменије, подршка Анкаре председнику Алијеву ствара нелагоду у Техерану, који страхује да би успон Бакуа у кавкаском региону могао да подстакне сепаратистичке амбиције најмање 13 милиона етничких Азера који живе у Ирану. „Проблеми у региону не могу да буду решени интервенцијом страних снага”, поручује председник Раиси, док његов шеф дипломатије Хосеин Амир-Абдолахиан додаје: „Присуство странаца у региону не да не решава проблеме, већ компликује ситуацију.”

Енклава која је сада испражњена од Јермена и чека повратак стотине хиљада Азера протераних деведесетих, постала је још један полигон тензија Истока и Запада и фактички никад прекинутог хладног рата.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa