Прва судска пресуда због криптовалута

Већина грађана ни данас не зна шта су, заправо, биткоини, како се и где њима тргује, па ни како се уновчавају... Познато је, углавном, да се добијају „рударењем”, да су машине за „рударење” изузетно скупе и да за свој рад троше енормне количине електричне енергије.

После недавне пресуде Вишег суда у Суботици, прве у којем је предмет спора била исплата динарске противвредности криптовалута, о овој врсти електронског новца, макар из правног угла, говориће се чешће. Осим што је ово прва пресуда у Србији која је изречена због трговине биткоинима, одлука судије у конкретном парничном поступку отворила је и многа питања.

Поступак је покренут 2022. по тужби коју је Душко Проле из Новог Жедника поднео против Горана Благоичића наводећи да му је 2017. дао 20.700 евра и замолио га да му за тај новац у својој дигиталној мењачници купи десет биткоина и 15.785 голема, што овај није урадио. И док Проле у тужби тврди да постоје сведоци договора и куповине криптовалута, Благоичић тврди да је његов бивши пријатељ „исконструисао филмску причу и да му никада није дао поменути новац, па самим тим он није ни могао да купи биткоине и големе”.

После годину дана поступка, судија Јелена Петрић Поповић донела је пресуду којом је делимично усвојила тужбени захтев Прола – да му тужени исплати противвредност десет биткоина, али не и 15.785 голема. Благоичић је тако обавезан да тужиоцу исплати 49.036.865,30 динара, колика је била вредност десет биткоина у децембру 2021. године, односно у време када је тужба поднета.

Осим што је предмет спора трговина криптовалутама које нису општеприхваћено средство плаћања, случај је занимљив и и због чињенице да је тужба поднета четири године после наводно нанете штете, односно у време када је вредност биткоина и голема била највећа и када је она са 20.700 евра „нарасла” на готово 420.000 евра.

Драгољуб Мартиновић, један од Благоичићевих адвоката, оцењује за „Политику” да пресуда Вишег суда у Суботици легализује нешто што је нелегално, без обира на то да ли је између подносиоца тужбе и туженог било икакве готовинске новчане трансакције.

– Пресуда регулише трговину криптовалутама на начин како то није регулисано нигде у свету, а код нас је забрањено. Наиме, покушај регулативе трговине криптовалутама је институционализован тек 2022. године и то издавањем могућности да се региструју криптомењачнице и за то добију лиценце. Начин трговине у конкретном случају о ком говоримо морао је да се одвија у динарима и преко пословних банака. Било какве друге трансакције које су се одвијале у кеш новцу морале би да буду предмет испитивања пореских органа и биле би противне закону о забрани прања новца и финансирања тероризма. Поготово што се наводна трансакција између подносиоца тужбе и туженог одиграла три године пре доношења овог закона – каже Мартиновић.

Друга свар је, наводи наш саговорник, то што је у току поступка утврђено да је дошло до одређених трансакција преко криптоберза у Луксембургу, а које нису поткрепљене банковним трансферима. Посебно је занимљиво што је, као један од кључних доказа у овом поступку, суд узео фотокопију фотографије екрана на којој је, како је то тврдио подносилац тужбе, забележена спорна трансакција.

– Суд није желео да утврди порекло трансакција које су ишле преко криптоберза у Луксембургу, већ се везао за фотографију екрана компјутера за коју чак и није утврђено да ли је веродостојна. У таквој ситуацији суд у Суботици регулише једну изузетно комплексну област која пролази кроз озбиљна преиспитивања берзанских финансијских стручњака у Јужној Америци и Западној Европи, а која је забрањена у Кини и Русији – закључује Мартиновић.

Марко Пушица и Миленко Зарић, који такође заступају Благоичића, сматрају да се поставља питање компетенције суда и учесника у поступку, јер се ради о материји која подразумева претходна знања и вештине у области информационих технологија, али и знања и информације о трговању у сајбер-простору, а нарочито у случајевима који обухватају догађаје из временског периода пре доношења Закона о дигиталној имовини.

– Фактички, пресуђено је на основу фотографије екрана, на којој је, наводно, забележена спорна трансакција криптовалутама, која је достављена у обичној фотокопији и на основу увида у тајно снимљен аудио-снимак разговора странака. Поред спорне обичне фотокопије, у овом предмету постоји и неовлашћено сачињени аудио-снимак разговора тужиоца, туженог и трећег лица, који су пуномоћници туженог оспоравали са становишта законитости, а који је судија, такође, извела као доказ. Поводом поменутог снимка је већ вођен кривични поступак по Благоичићевој приватној тужби, али је он из процесних разлога окончан без пресуде у његову корист, при чему је и кривични суд утврдио да он није знао да је тајно сниман – наводе Пушица и Зарић.