Победа лепоте и естетике над маскама

Почеци београдске танго приче повезани су са светском популарношћу филмова „Танго” Карлоса Сауре и „Лекција танга” Сали Потер, када је овај плес поново освајао свет и тражио своје место у Београду.

– Танго је друштвени феномен који кроз плес и изражавање богатог спектра емоција представља плодно тло за развој, доживљај и комуникацију. У тангу није битно одакле сте, како се зовете, чиме се бавите. Нема терета ограничавајућих условљености, већ је битно оно шта имате да поделите кроз загрљај, покрете, музику и дружење – прича Драган Микић поводом Светског дана танга 11. децембра, дана рођења најзначајнијих личности аргентинског танга Карлоса Гардела (1890–1935), певача и композитора и Хулија де Кара (1899–1980) једног од највећих танго композитора. Микић је један од првих учитеља овог плеса у Београду који је своје танго образовање које назива путовањем, започео у Лондону пре 25 година након чега су уследиле године интензивног танго живота.

Почетком двехиљадитих часове танга у Београду држали су плесачи стандардних плесова, у Руском дому Срећко и Јулија а у Јеврејској општини школу је водио Миша Плавшић. У то време Микић одлази на часове, повезује се са заљубљеницима у танго и ентузијастима из региона размењујући искуства на неформалним дружењима. Танго заузима све већи део његове стварности и схвата да је одлазак у Буенос Ајрес 2003. године услов за даљи развој у плесу.

– Буенос Ајрес ме је одмах освојио, то је место европске културе у срцу Јужне Америке. Био сам фасциниран призорима слављења живота на сваком кораку. Тих неколико месеци живео сам танго у сваком тренутку. Сви моји потенцијали били су активирани и све је деловало као у рају, али сам се по повратку у Београд осећао као човек који има проблем са идентитетом. Био ми је потребан тај аргентински доживљај, а њега овде није било. После трећег боравка и путовања до извора, коначно сам добио одговор да тај доживљај треба да осетим и живим где год се налазим.

„Танго је загрљај, то сам из Аргентине донео у Београд, до тада се плесало у отвореном загрљају. Људима овде се одмах допало да плешу у затвореном загрљају, онако како се плеше у Буенос Ајресу и тражили су да их томе научим”, прича наш саговорник.

По повратку из Аргентине Микић у априлу 2004. године отвара школу аргентинског танга, током лета исте године оснива Београдску танго асоцијацију са Александром Николићем, бандонеонистом Белтанго квинтета и са њим организује Београдски интернационални танго фестивал. Као танго ди-џеј на првој милонги (танго плесно вече) у Београду у Гварнериjусу и као покретач друштвеног танго живота, од 2003. до 2018. године организовао је недељне и месечне милонге у Београду.

– Оно што карактерише односе у тангу што представља својеврсни парадокс, јесте индивидуална свест о заштити сопствених граница, а у исто време дељење простора у блиском контакту са другим бићем, са поверењем и без страха од повређивања – наглашава Микић.

После петнаест година веома успешног вођења школе догодио се преломни тренутак у животу овог учитеља танга када га је плесна партнерка Александра Тасић упитала: „Драгане, због чега ти све ово и даље радиш?” Тада се отворила Пандорина кутија, а одговор на питање било је дубоко преиспитивање и одлука да прекине са школом и са плесом, због тога што је у очекивањима отишао предалеко, много испред времена. Потом су уследиле повреде кука и рамена, годину и по дана озбиљних проблема са ходањем и неизвесним исходом, а онда још и корона која је на дуже време све зауставила. После свега овога ништа у Микићевом животу није било исто, а посебно доживљај покрета и музике што га је инспирисало да организује радионице за покрет.

О континуитету и Микићевој посвећености и креативности говоре подаци да је организовао 39 група полазника где је у танго загрљају проплесало више од хиљаду људи и био организатор десет међународних танго фестивала и много фестивалских викенда. Његова школа донела је прво омасовљење београдске танго заједнице.

Популарност танга у свету и код нас из дана у дан растe, све је више танго школа и места на којима се одржавају милонге.

– Сви ми учитељи који смо доживели искуство танго културе у Буенос Ајресу требало би да несебично делимо тај дар и инспиришемо генерације које долазе. Танго отелотворује победу лепоте и естетике над маскама и личним условљеним вредностима које спутавају испољавање покрета. Он нам пружа могућност да кроз дубљи доживљај плеса бар на трен будемо ослобођени линеарне динамике живота. То је тренутак када два бића у размени покрета створе нешто треће, што постаје фокус њихове интерпретације у загрљају без тензије и у простору без граница – речи су нашег саговорника који је сада, после свих искушења и изазова, на новом извору спреман за загрљаје са полазницима школе која ускоро у организацији Београдске танго асоцијације наставља са радом.