Руси у иранске дронове уградили млазне моторе

Од почетка сукоба у Украјини Русија је ужурбано почела да развија своје беспилотне летелице, освајајући кинеску и иранску технологију, побољшавајући је али и стварајући сопствене моделе.

Ова брза еволуција се најјасније може да се уочи у породици иранских дронова „шахид 136” који су у руској варијанти познати као „геран 2”.

Беспилотне летелице „камиказе” са дометом већим од 1000 километара појавиле су се изненада у Русији прошлог лета, када се појавила и потреба за масовним ваздушним ударима на критичну украјинску инфраструктуру у дубокој позадини.

Због присуства озбиљног система украјинске противваздушне одбране  ваздушно-космичке снаге Русије не могу слободно да делују на украјинском небу. Недавно су се појавиле и модификоване клизне бомбе са модулима за корекцију које могу да дејствују неколико десетина километра из линије фронта. Међутим, и поред тога залихе скупих ракета у руским складиштима нису неограничене.

Због тога је руски генералштаб одлучио да украјински систем противваздушне и противракетне одбране проба да пробије масовним ударима иранских беспилотних летелица. Шахид 136, у Русији назван „геран-2” био је скоро идеалан за овај задатак, јер ови дронови за напад имају много више предности него недостатака.

Њихов двотактни мотор је „мадо мд 550” (копија немачког авионског мотора лимбах Л550Е) снаге 50 КС способан је да испоручи бојеву главу на удаљености од 1000 до 2000 километара. Брзина крстарења пројектила је 150 -170 километара на час, а лети на висини од 60 до 4000 што отежава откривање и пресретање.

Основна одлика ових дронова је техничка једноставно и ниска цена израде што им омогућава да се производе покретном траком и масовно користе. То се и види на украјинском ратишту.

Недостаци „шахида” или „герана” такође су добро познати: мала брзина и специфичан јасно чујан звук „мопеда” током лета, као и одсуство режима мењања путање. Међутим, изгледа да су руски инжењери успели да реше те проблеме.

Владимир Попов, руски генерал у пензији недавно је изјавио да се појављују нове генерације дронова „камиказа” опремљених млазним мотором.

Герани са клипним моторима прве генерације могли су да се крећу  180-200 километара на сат, а током обрушавања брзина се повећавала до 300 километара. Сада је могу да се крећу 450 до 600 километара на сат, а понекад до 800, а када се обрушавају постижу и веће брзине.

Овако значајно повећање брзине дрона за два и по пута смањује време за њихово откривање, утврђивање руте, праћење и дејствовање по њима. Осим овога нови руски „герани” имаће већи оперативни плафон до 8.500 метара што је изнад висинске границе за пресретање једног броја ракетних система.

Недостатак је смањен домет ових ракетних дронова, борбени радијус са 1000-2000  смањен је на 600 до 850, али, како руски извори тврде, то је сасвим довољно за украјински фронт.

Паралелно са новим погоном модификују се и типови бојевих глава. У једној варијанти Руси у „геран 2” стављају термобаричне бојеве главе које сагоревају све око себе температуром од неколико хиљада степени.

Систем ТОС 1А који користи термобаричне бојеве главе има домет свега 6 до 7 километара. „смерч” може да лансира ракету са термобаричном бојевом главом на удаљености до 70 км. Домет лета Геранијума може да достигне 2000 км, у зависности од типа мотора. Због тога се ова модификација сматра огромним побољшањем ове врсте оружја.

Нови „герани” су за сада доступни у две верзије. Први, који су недавно коришћени за напад на Кијев имају пуњење „мини солнцепок” од 40 килограма, а термобарична муниција може да спали складишта горива и друге локације.

Друга опција је опремљена минијатурним млазним мотором са крстарећом брзином од 465 а максималном брзином до 600 километара на час.  

Украјинским ПВО системима западне производње биће три пута теже да обарају руске дронове.

„Геран 2” кад се попне на висине веће од 8. 000 метара и крене да понире ка мети убрзава до 745 километара на час што отежава америчким радарима да их лоцирају.