Како после успеха

Дочекали смо да међу учеснике европског првенства у фудбалу буде уписана и Србија. Први пут под тим именом појавиће се наша репрезентација на завршном турниру у том такмичењу. Последњи пут смо је на мегдане за владара нашег континента испратили 2000, када смо имали заједнички тим с Црном Гором. Због тога је одлазак идуће године у Немачку несумњив успех за нас. Али, с обзиром на дуго изостајање као да нисмо начисто чиме треба да се бавимо између предтакмичења и завршнице.

Разуме се да под лупу треба да се стави све оно што је било и да се кроз телескоп гледа у оно што следи. Без обзира што је задатак извршен има шта да се поправља. Да је могло да буде боље – могло је! И не само што може, него томе треба да се тежи чак и да смо покорили свет. Савез, стручни штаб, репрезентативци требало би да буду захвални свакоме ко укаже на наше слабије стране или ко предложи шта да се ради да бисмо на Европском првенству играли запаженију улогу.

Да се не подсећамо на ожиљке из доба Југославија (Прве, Друге, Крње), јер нам још нису зарасле ране Србије са светских првенстава 2010, 2018. и 2022. И од ње очекујемо највише и само највише, а неприпремљене за такве окршаје прободе нас хладан мач стварности.

Није наодмет ни преувеличавање (чак и кад је без покрића може да ојача самоувереност), нити ниподаштавање (добар повод да се све преиспита и још једном потврди шта је добро). Од појединачног потеза на некој утакмици до менталне снаге да се пружи највише и против најслабијих и против најјачих.

Све чиме располаже фудбалска Србија требало би да буду стављенио у службу репрезентације, да се због ње потисну сви остали интереси. Нека се јавно ломе копља којим путем на шампионат Европе, па с онима која издрже све ударце да станемо на белег најјачима с нашег континента.

У време кад се праве спискови новогодишњих жеља чују се препуцавања око тема, које су, без сумње, некима важне из неког разлога, али које су просипање снаге, ума и времена на оно што нема везе с главним задатком. На пример, колико је коме легло на рачун. Дабоме, не треба да буде забрањено да се и томе која реч размени, али по ком курсу? Кад су председнику Барселоне својевремено замерили што је за Марадону толико плаћено да је то тад био светски рекорд за куповину једног фудбалера, одговорио је да он није прескуп, него онај који добија за чај, а не игра. У социјалистичкој Југославији је неколико пута због неудовољене жеђи за новцем, свеједно да ли је била оправдана или претерана, по признању самих играча репрезентација увенула пре времена (1962, 1974, 1982).

Родос је у Немачкој и тамо идуће године треба да скоче заточници српског фудбала. Ко је како скакао некад давно и ко кога познаје нимало неће помоћи нашој репрезентацији да савлада неког на Европском првенству.

У савезу су добро поступили што после Светског првенства у Катару нису подлегли обичају и сменили селектора после још једног разочарења. Учи се и на својим грешкама, па је Србија, што на срећу, што на јунаштво, ујахала у главну европску арену. Први пут је освојила визу за два узастопна путовања на највећа међународна турнира. А то доноси новац, којим стручни штаб и репрезентативци исплаћују сами себе, дижу углед нашем фудбалу и нашој земљи, али не би смели ни да помисле да им због тога неко нешто дугује. То им је задатак. То је увек и на сваком месту обавеза свих који представљају Србију.

Неуспехе на првом кораку остависмо иза себе. Само да се сада не зауставимо на почетним успесима.