Драма „Плућа” у граду под Требјесом

Од нашег специјалног извештача
Никшић – Само сам размишљао о будућности. Једноставно не могу да престанем да размишљам о свему, о животу, свемиру, смрти. На свету треба добрих људи...

Реплике су које су се недавно могле чути на сцени Никшићког позоришта где је премијерно изведена дуодрама из савременог живота „Плућа” Данкана Мекмилана у режији београдског редитеља Андреја Носова са надахнутим глумачким тандемом: Мајом Стојановић и Стеваном Вуковићем. Дело је превео Иван Вуковић, сценографију урадила Весна Сушић, костиме је креирала Марија Марковић. „Плућа” преиспитују питање родитељства. Млади пар стоји на каси у „Икеи” када он изнебуха предложи да имају бебу. Она је затечена. Његово питање изазива ланчану реакцију јер она уопште није спремна на то. Ова драма о изазовима са којим се суочавају љубавни парови данас, покреће и једно, на први поглед апсурдно, али легитимно еколошко и етичко питање. Да ли треба рађати децу у пренасељеном свету...

– Било је дивно искуство. Никшићко позориште је, довођењем младих глумаца у свој ансамбл и подизањем броја продукција и квалитета, на путу да уради праву ствар. Жао ми је што се не играју представе више и чешће, али то је неки нови задатак да се публика изгради и навикне на нови темпо – каже за „Политику” редитељ Андреј Носов и додаје:

– „Плућа” су занимљив сценски задатак. Трага за интимом, за одговорима о родитељству, о браку, о смислу и бесмислу ових анксиозних времена. Шта може појединац и где је простор за побуну, ону малу и интимну. И мени, некако најважније, где је простор за учење родитељства, јер то јесте велико питање које често подразумевамо. Нама су потребни нови начини који припадају новом времену, а очекивања од деце су превелика – да ће спасти свет и решити све оно што генерације иза њих нису могле.

Своју праизведбу драма „Плућа” имала је 2011. године у Вашингтону, а од тада доживела је више од 40 продукција.

„Иако ово није прича по истинитом догађају, сигуран сам да је за мене писање ’Плућа’ био пут да артикулишем одређен број анксиозности које сам подсвесно стицао око 30. године, разматрајући родитељство и стање у свету. Комад сам написао у даху и без планирања. Постао је већи него што сам намеравао, надилазећи централно питање бити или не бити родитељ ”, казивао је енглески писац Данкан Мекмилан уочи праизведбе овог дела у Вашингтону.

Надахнуто, обојено минимализмом, сведеном игром, променом ритма, сценском заводљивошћу, дело „Плућа” уцртало је сигуран пут код махом младе никшићке неговане публике која је позоришну салу испунила до последњег места. А да је уживала у игри размаштаног глумачког тандема Стојановић–Вуковић потврдио је громогласни аплауз на крају представе. Никшићани, познати као гостољубиви домаћини угостили су и овога пута бројне колеге из Црне Горе, Србије и региона који су дошли да виде нову представу која ће, сигурни смо, имати леп живот. Међу њима били су и Вања Ејдус, Божо Копривица, Божидар Ђуровић, Горан Божовић и многи други.

Ваља подсетити да је Никшић поднебље које красе природне лепоте, али исто тако и људи обдарени свестраним визијама. Отуда и не чуди податак да је ово град који је изнедрио више од 30 академика различитих академија земље, окружења, али и света. Никшић је по много чему био претеча, тако је урбанистички план имао пре много напреднијих градова, а његово ренесансно-барокно решење израдио је славни инжењер Јосип Сладе. У палети градских знаменитости своје место свакако има и Никшићко позориште које гаји богату театарску традицију дугу чак 140 година и, уз Зетски дом, је најстарији театар у Црној Гори.

– Сматрам да је сваку представу смелост извести јер сви знамо колико је потребно труда, напора да би се нешто изродило, а негде и среће и радости. Одабрали смо комад „Плућа” да бисмо се уклонили од тих другоразредних тема, које се намећу, почев од политике, а да се посветимо егзистенцијалним сегментима, породици, ономе што живот значи – каже Радинко Крулановић, директор Никшићког позоришта.

У граду под Требјесом одрасли су доајени глумишта Петар Банићевић, Милан Лане Гутовић, Миодраг Брик Кривокапић, Милутин Мима Караџић, Владан Гајовић, Вељко Мандић, Љиљана Контић... Достојан наследник, сигурно је млади, талентовани глумац Стеван Вуковић кога смо запазили још као студента у моћном „Капиталу” у режији Андраша Урбана, да би освајао награде за сваку наредну улогу у представама „Народни посланик”, „Блади мун”, „Господарска крв”... У прилог томе иду признања са којима се враћао у родни Никшић са махом свих регионалних фестивала, од сарајевског МЕСС-а, преко Дана комедије у Јагодини, Нушићевих дана у Смедереву. Вуковић који се, како каже, увек обрадује туђем подвигу, односно да би се на дан мењао са просјаком, овако је коментарисао своју нову представу „Плућа”:

– Дефинитивно ово је мој највећи глумачки задатак до сада. Никада нисам имао прилику да имам овако велики сценски изазов. Без Маје Стојановић, без поверења, без одмереног Андреја Носова који нас је сигурно водио, суптилно усмеравао, не бисмо постигли ово сценско јединство.

Лепа Маја Стојановић, окићена букетима цвећа није скидала осмех са лица.

– Јако је деликатно истрајати на комаду „Плућа”, будући да смо имали пред собом вртлог свега, емоција, сценских промена... За мене је драгоцено искуство, да будем у свакој секунди присутна, у свој страсти, нади, страху, љубави, разумевању, неразумевању, очекивањима – примећује узбуђена Маја Стојановић.

 Поједини инострани критичари тврде да је успех комада „Плућа” делимично и у томе што се писац усредсредио на социјалне и еколошке проблеме, али и због тога што двоје заљубљених непрестано преиспитују своја осећања и осећања партнера, шта их мучи, несигурност, страсти, препреке, љубав... Онако како раде плућа. Отуда, вероватно наслов „Плућа” који ће у оном никшићком случају свакако имати „чист ваздух”.