Слобода говора у православним храмовима

Репресивни титоистички режим насилном атеизацијом и гетоизацијом православне цркве створио је духовну пустош у српском народу у 20. веку. О томе се много говорило и писало. Доста тога се ипак и променило у односима народа и СПЦ у последње три деценије, али медијски наратив из доба титоизма и даље је присутан и јак. Поједини медијски делатници тешко савладавају црквену терминологију („протојереј стафорд”), други просто нису у стању да схвате смисао и улогу цркве у друштву.

Но, како год било, заиста је три деценије од увођења демократије и „пада комунизма” више него довољно да се макар нешто научи о националној институцији која на овим просторима постоји 800 година и из чијих редова су поникли готово сви они који су иоле нешто значили у српској историји.

С једне стране постоји одсуство воље да се медијски делатници верски описмене и престану да праве погрешке у јавним наступима и новинарским колумнама, док с друге постоји континуитет злонамерног и антицрквеног и антиправославног медијског извештавања.

Довољно је присетити се времена пандемије короне, када су поједини медији буквално водили хајку на православне вернике зато што су присуствовали богослужењима, а црква бесмислено била оптуживана као извор заразе.

Истовремено, истим тим злонамерним новинарима није сметало да извештавају с масовних политичких окупљања или коментаришу гужве у супермаркетима и јагму за тоалет-папиром.

Океј, лицемерје је саставни део сваке професије, па ни новинари нису од њега ослобођени, али је ипак битно указати да је оно присутно у тој „светој” професији и да ни новинари ни медији нису непогрешиви римски папа.

Али и код „добронамерних” медијских извештавања често се провлачи марксистичка идеологија, која цркву упорно ставља у контекст политичке подобности. Отуда имамо наслове у појединим медијима како је српски патријарх модеран или како је подржао овог или оног, а прећутао ово или оно, а „био би ред да је и о томе проговорио”. Сам патријарх је више пута истицао шта јесте, а шта није улога цркве: „Често је улога цркве погрешно схваћена, понекад и од оних који верују у Бога, па онда многи који заправо не разумеју унутрашњу структуру цркве њу виде као једну културолошку институцију, социолошку или пак политичку и очекују од цркве да решава управо ту врсту проблема, у зависности с које тачке гледишта се посматра.”

Доживљавање цркве и патријарха као Аладинове чаробне лампе за испуњавање жеља грађанству крајње је инфантилно. Ни црква ни патријарх нису ту да испуњавају било чије жеље, већ да следе програм Јеванђеља.

Комунистички наратив цркву упорно жели да сведе у оквире храма и богослужења, односно да је гетоизира и заправо искључи из друштва, а њену делатност уколико се не уклапа у интересе овоземаљских амбиција појединаца или групација означи као непотребну или пак штетну по друштво и „демократске процесе”.

Догађај који је пренет у појединим медијима, како је министар Горан Весић ушао у храм и одржао говор, пропраћен је крајње злонамерним насловима који пре свега вређају осећања верника: „Весић служио литургију” и слично. Ово је заправо изругивање с богослужењем православне цркве.

Православни храм је заправо дом свих православних. И као у сваком дому, нормално је да се човек понаша комотно као у својој кући. Овде је у питању још нешто: Да ли Весић и чланови СНС-а уопште имају право да уђу у храм? Да ли су достојни да кроче ногом у православни храм? То је теза коју поједини медији покушавају да наметну. Суштински, у самом том догађају ништа није неправославно. Ако свештеник у цркви говори о косовском завету, да ли он тиме скрнави цркву? Прича о косовском завету је прича о духовним, али и политичким стремљењима Срба, а буквално 90 одсто свештеника од Косовске битке до данас непрестано говоре о косовском завету у храмовима. И не само да тиме не скрнаве цркву него је управо суштина тог нашег косовскозаветног опредељења, које не постоји без политике, уједно и суштина исповедања српског православног хришћанства.

Наметањем тог комунистичког манихејског наратива народу и цркви дошли смо у позицију да се не сме бити православан у православном храму.

У црквама се поред богослужења могу држати и предавања, и држе се. Могу гостовати хорови и музички ансамбли, могу се држати представе, и држе се. Цркве су, једном речју, зборнице православног народа где се он окупља првенствено на молитву, али и другим поводима.

Сва наша култура је изашла управо из тих храмова. Сви наши владари кроз векове су били и политичари и православци, а многи и светитељи. Шта значи реч литургија? Јавно дело, народно дело, дело народа. Литургије првих хришћана су биле сачињене од евхаристије (дела где се верници причешћују) и агапе (дела где сви заједно обедују илити ручавају). Људи су се у православљу просто одувек окупљали у црквама и сасвим се нормално и опуштено ту понашали.

верски аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa