Кад горе ломаче духа

На Западу влада диктатура разума, вели Џон Ралстон Сол, канадски романописац и интелектуалац пар екселанс. Додао бих да је у питању корпоративни разум који за разлику од просветитељског разума не садржи елементе морала и људскости, ако хоћете чојства као што не садржи ни бригу о обичном човеку већ искључиво бригу о интересима поседника моћи и добробити оних који их опслужују. Управо на профитерском разуму, или је исправније рећи уму, своје претпоставке граде Волтерови изроди, како Сол назива широку интелектуалну категорију бранитеља савремених догми који, сасвим у духу хипокризије, оптужују друге за догматизам и назадњаштво. Реч је, додао бих, о псеудохуманистичким проповедницима који су плаћени да широм света, из петних жила, бране тобоже рационални поредак који незаустављиво тоне у ирационалност. Уосталом зар је рационално злоупотребљавати хуманистички разум и стављати га у службу корпоративног профита? Разуме се да није и зато речени аналитичари urbi et orbi проглашавају разумним (чињеничким) све оно што иде у прилог корпоративном профитерству, док свако становиште супротстављено главној некрокапиталистичкој струји диверзантски трпају у кош незнања и предрасуда.

Како то раде? Тако што обмањују, прећуткују, замењују тезе, скрећу пажњу с кључних проблема, гађају се цифрама и инфантилним поређењима, и све то проглашавају чињеницама, док критичка промишљања стварности априори називају предрасудама. Ово је уједно и њихов наредни (веома битан) задатак – да све аргументоване нападе на некрокапиталистички поредак одбијају манипулативним триковима за шта имају целокупан расположиви арсенал логистичке подршке колонијалних власти, државних служби, корпоративних медија. Примера ради, ако се противите ископавању литијума аргументовано тврдећи да ће прљава технологија рударења девастирати животну средину која вама значи све а корпоративном уму апсолутно ништа, његови бранитељи ће покушати да вас демантују економистичким „чињеницама” које су у рангу оних да се Сунце окреће око Земље. Наиме, лежање на рудама и минералима не значи да ће из свега тога нужно проистећи економски просперитет друштва, поготово ако се држава налази у колонијалном положају спрам некрокапитализма који је држи у шаци и исисава јој животне сокове (директно и преко посредника). У супротном би се бројне афричке земље које обилују природним богатствима налазиле међу најбогатијим државама света. Зато економистичка објашњења, уколико нису комбинована са неекономистичким чињеницама, нису меродавна и не заслужују пажњу коју им придају корпоративни медији.

Бранитељи корпоративног бизниса упадљиво избегавају да се баве неекономистичким чињеницама јер оне подривају њихову прокорпоративну аргументацију. Стога им далеко лакше пада да друге оптужују за незнање и ширење предрасуда како би на тај начин прикрили сопствена незнања и предрасуде о свему ономе што превазилази границе њиховог инструментализованог ума. Тако промотери ископавања литијума упадљиво игноришу потенцијалну еколошку и здравствену катастрофу маскирајући је причом о наступајућем Елдораду који ће бити утемељен на производњи батерија. Међутим овакво празноверје, јер то не може бити ништа друго до празноверје проистекло из слепе вере у добронамерност корпоративног поретка, једино разоткрива големо незнање које бранитељи литијумског пројекта имају о функционисању корпоративног капитализма, прљавој технологији рударења, важности животне средине за људе... И још када поменуто незнање комбинују са предрасудама према „добрим намерама” корпорација и „правичности” технобирократизоване ЕУ организације која се удаљила од европских принципа и вредности, опасно се приближивши Михелсовом „гвозденом закону олигархије”. Речју, бранитељи корпоративног бизниса раде све оно за шта неоправдано оптужују своје неистомишљенике – властито незнање проглашавају чињеницама а сопствене предрасуде непобитним истинама. Ипак, то их не спречава да уз сву силу економско-политичке моћи која их подупире, „јуначки” пораде на затирању супротстављених гласова. На тај начин поступају слично догматицима средњовековне инквизиције, који су тврдили да се Сунце окреће око Земље и то своје „знање” проглашавали непобитном чињеницом а свако друкчије мишљање јеретичким бунцањем оних које по кратком поступку треба спалити на ломачи. Али ни инквизицији није горело до зоре будући да је сумња коју су слободномислећи људи испољавали према њеним догмама временом довела до просветитељског обрта.

И данас људи широм света испољавају сумњу у експертске системе који опслужују корпоративни некрокапитализам. Зато догматски систем, који се враћа инквизиторским коренима премда се представља разумним, настоји да свугде искорени сумњу. И зато глобалним селом и његовим локалним засеоцима горе ломаче духа. Те ломаче потпаљују глобалне структуре моћи а одржавају их локалне власти које се налазе у првим редовима борбе за попуњавање властитих џепова и корпоративних сефова, наравно посредством бахатог испољавања незнања и предрасуда. Погледајте уосталом предизборну кампању владајуће партије, односно председника државе који се не понаша као представник свих грађана. Колико је незнања, предрасуда и претворности садржано у кампањи коју воде. Незнања спрам значења устава, владавине права, слободних избора, функције председника државе. Предрасуда према политичким противницима који учествују у изборној утакмици. Претворности, будући да у кампањи владајуће партије нема ни речи о пројекту ископавања литијума који се увелико припрема у заветрини предстојећих избора.   

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa