Балканска љубав америчког војника

Понедељак, 22. септембар 2008.

Данашњи дан био је посебно занимљив и стресан. По трећи пут сам променио професоре, јер сам морао да ускладим, што би они рекли,„академски ниво”. Још једна ситница која ме је изнервирала и због које сам цео дан био љут на све који имају било какве везе са било каквом администрацијом. Али није данашњи дан био баш толико лош.

Упознао сам новог професора, који је био по много чему другачији од других и који ми је улепшао дан.

„Добар дан, ја сам Марко, ја сам ученик на размени и мене су пребацили у ваше одељење!”

„Како се зовеш?”, запитао ме је гледајући у папир на коме је био записан мој распоред и моје име: „Марко Милосе...?”

„Не, Миловановић”, предухитрио сам га. Питао ме је одакле сам? Реакција на Србију била је позитивна, као и свих других професора. (Већина Американаца на реч Србија не реагује, већина те већине не реагује ни на Југославија, а највећа већина реагује једино на чињеницу да је Србија у Европи. „То је тако кул! Да ли је тамо марихуана легална?”). Међутим,прво што ми он је рекао није било ни налик томе: „Знаш, ја сам имао девојку која је Српкиња?”

„А где сте је упознали?”, одмах сам запитао. Очекивао сам, у Чикагу. Али не.

„У Босни. Знаш,ја сам био војник у Босни, она је била из Тузле”, принео ми је фото-албум. „Видиш, ово је црква у Тузли, видиш сва је уништена, ово је џамија! Ово је моја девојка. Ово је моја рођенданска журка!” На фотографији рођенданске журке била је торта на којој је писало „Сретан рођендан”. Смешио сам се.

Већ сам склопио причу о томе како је он доспео тамо и како се заљубио? Одмах сам се сетио филма „Пад у рај”, са америчким пилотом који се заљубљује у Бранку Катић.

„А јесте ли били у Србији?”, радознао сам.

„Хтео сам да идем, у Бел... у главни град, чуо сам да је леп, али ми је девојка рекла да боље не идем, да није безбедно, јер сам Американац. Рекла ми је да одем у Сплит или Дубровник, да је ближе, а и сигурније.”

Запиткивао ме је о тренутној ситуацији у Србији, из ког сам града, колико имам година, у какву сам школу ишао...

Никада није чуо за Ужице, али то му је опроштено. Када сам му рекао да сам завршио три разреда гимназије, питао ме је дали јебило много тешко? Објаснио сам му и откуд ми идеја да дођем овде, да то није „амерички сан”, већ потрага за неким новим могућностима и жеља да објективно сагледавам добре и лоше стране одлука које планирам да донесем, а које се пре свега односе на питање: шта и где студирати? Рекао сам му да ми је лепо овде, да сам видео доста занимљивих места, иако Нови Мексико није туристичка атракција. Рекао сам му и да нисам претерано носталгичан, да сам задовољан породицом са којом живим. Све га је то интересовало, а мени је пријало да причам са неким ко ме разуме боље од других. Јасно је и зашто. Једино му нисам рекао да ми недостаје храна. Вероватно би и то разумео.

Уторак, 14. октобар 2008.

Након шест седмица проведених овде,утисци су много сређенији, мада не и потпуно. Многа питања траже одговоре. Иако је Волстриту проблему и иако би десет најбогатијих људи на свету поклањањем све своје имовине америчком банкарском систему, остварилотек четвртину потребне суме за спасење, Американци су и даље насмејани, сити, воле своју земљу. Али откуд та љубав? За ситост знам. Да ли они плаћају неку цену за сву ту срећу? Још ми није јасно.

Једно је сигурно: уживање које просечан Србин осећа једући домаћу, неконзервирану и непластифицирану храну обрнуто је сразмерно његовој свести о томе шта једе и колико је то вредно.