Висок цех због лоших навика

У Нишу је Партизан остао без првог места. Повео је против Радничког, а онда примио два гола, па је остао на истом броју бодова колико има и Црвена звезда, али је његова гол-разлика слабија.

Битка за првака се, дакле, усијава, чиме су „црно-бели” више погођени, пошто су доскора били шест бодова у предности. За нежељени исход против претпоследњег на табели неки од њих упиру прстом у судију. Делиоцу правде увек може нешто да се приговори, с разлогом или не, да би се нашло оправдање.

Нажалост, изгубио се обичај да се под лупу, и то јавно, стави сопствени учинак. Ваљда су сви осетљиви као увређене примадоне, па да се не поремети атмосфера (некада би се казало међуљудски односи)... Судећи по томе што се грешке понављају изгледа да им се на то не указује ни у четири ока.

Управо због лоших навика неких својих фудбалера Партизан је платио цех, и то врло висок, на „Чаиру”. Оба гола су пала после непромишљених потеза његових играча.

Шта је требало Саничанину да на 12-13 метара од гола скочи с дигнутим лактом у висини главе противника? Колика је вероватноћа да фудбалер Радничког, који је дошао из правца Партизановог гола, главом погоди мрежу? За разлику од пенала – врло мала. Али, чистач „црно-белих” је поступио како то у савременом фудбалу чине готово сви на његовом месту. Уместо да иду на такозвано читање, они учине нешто што може да буде оцењено као опасна игра, а, опет, „није убио” противничког играча.

Олакшавајућа околност за Саничанина је што Белаковић није био „његов човек”. Измакао је из Антићевог видокруга, који је као гледалац пратио лет лопте. Ипак, и штопер је морао да има бољи преглед игре. Да је оставио на миру нападача Радничког највероватније би и даље било 1:0.

До три бода је домаћин стигао захваљујући аутоголу после корнера до кога уопште није морало да дође. Да се осврнуо за тренутак, док је лопта, коју је голман одбио, ишла ка њему, Антић би видео да може да је пошаље на безбедније место из свог казненог простора. На пример, у аут, а ко боље влада ситуацијом на његовом месту би је изнео и избацио далеко у поље. Уместо тога „зихерашки” ју је послао у корнер, а ударац из угла је увек озбиљна претња по гол.

Те и сличне лоше навике много пута прођу некажњено, па се више и не опажају као пропусти чак и када се обију о главу. Слично је и у нападу. На пример, Захид је имао стопостотну шансу да изједначи на 2:2 и врати наду Партизану, али је сметнуо с ума да у противничком казненом простору није сам. Није се заградио (вероватно да би шутирао десном ногом), па је баш са те стране противнички играч стигао на време и испред њега избио лопту у корнер.