Visok ceh zbog loših navika

U Nišu je Partizan ostao bez prvog mesta. Poveo je protiv Radničkog, a onda primio dva gola, pa je ostao na istom broju bodova koliko ima i Crvena zvezda, ali je njegova gol-razlika slabija.

Bitka za prvaka se, dakle, usijava, čime su „crno-beli” više pogođeni, pošto su doskora bili šest bodova u prednosti. Za neželjeni ishod protiv pretposlednjeg na tabeli neki od njih upiru prstom u sudiju. Deliocu pravde uvek može nešto da se prigovori, s razlogom ili ne, da bi se našlo opravdanje.

Nažalost, izgubio se običaj da se pod lupu, i to javno, stavi sopstveni učinak. Valjda su svi osetljivi kao uvređene primadone, pa da se ne poremeti atmosfera (nekada bi se kazalo međuljudski odnosi)... Sudeći po tome što se greške ponavljaju izgleda da im se na to ne ukazuje ni u četiri oka.

Upravo zbog loših navika nekih svojih fudbalera Partizan je platio ceh, i to vrlo visok, na „Čairu”. Oba gola su pala posle nepromišljenih poteza njegovih igrača.

Šta je trebalo Saničaninu da na 12-13 metara od gola skoči s dignutim laktom u visini glave protivnika? Kolika je verovatnoća da fudbaler Radničkog, koji je došao iz pravca Partizanovog gola, glavom pogodi mrežu? Za razliku od penala – vrlo mala. Ali, čistač „crno-belih” je postupio kako to u savremenom fudbalu čine gotovo svi na njegovom mestu. Umesto da idu na takozvano čitanje, oni učine nešto što može da bude ocenjeno kao opasna igra, a, opet, „nije ubio” protivničkog igrača.

Olakšavajuća okolnost za Saničanina je što Belaković nije bio „njegov čovek”. Izmakao je iz Antićevog vidokruga, koji je kao gledalac pratio let lopte. Ipak, i štoper je morao da ima bolji pregled igre. Da je ostavio na miru napadača Radničkog najverovatnije bi i dalje bilo 1:0.

Do tri boda je domaćin stigao zahvaljujući autogolu posle kornera do koga uopšte nije moralo da dođe. Da se osvrnuo za trenutak, dok je lopta, koju je golman odbio, išla ka njemu, Antić bi video da može da je pošalje na bezbednije mesto iz svog kaznenog prostora. Na primer, u aut, a ko bolje vlada situacijom na njegovom mestu bi je izneo i izbacio daleko u polje. Umesto toga „ziheraški” ju je poslao u korner, a udarac iz ugla je uvek ozbiljna pretnja po gol.

Te i slične loše navike mnogo puta prođu nekažnjeno, pa se više i ne opažaju kao propusti čak i kada se obiju o glavu. Slično je i u napadu. Na primer, Zahid je imao stopostotnu šansu da izjednači na 2:2 i vrati nadu Partizanu, ali je smetnuo s uma da u protivničkom kaznenom prostoru nije sam. Nije se zagradio (verovatno da bi šutirao desnom nogom), pa je baš sa te strane protivnički igrač stigao na vreme i ispred njega izbio loptu u korner.