Испред празне родне куће

Ђак основне школе у време „Добрилових дана”, крајем октобра ове године спремио је питање за госпођу Петкану, пишчеву удовицу: „Зашто нисте отишли из Ариља када је Добрило (Ненадић) толико познат писац?”

Питање је за размишљање јер га поставља ђак. Схвата да познатима није место у унутрашњости. Зна да је унутрашњост лоша адреса. Они који су отишли жале што су тамо у свету проћердали живот, они који су остали завиде повратницима. Имају добре пензије, могу старост себи да олакшају.

Својевремено ми је и сам писац говорио да је требало да оде. Да будем ако ништа друго новинар, извештач са улице. Овде си богу иза ногу, далеко од велеградске пијаце где се све вреднује.

У унутрашњости своје најмање цене. Посебно ако се бави писањем. Засите се и када се о њему у велеграду пише, на ТВ говори. Важи знана изрека: „Свако чудо за три дана.” Ха, писац, нема шта да ради, а књига је за доконе. Тако је било и ту се ништа не може променити.

Повратници у завичај стижу из нужде. У граду се одавно од пензије не живи, враћају се да, док још могу, на очевини чепркају. Држава узима своје, порез на имовину која ништа не доприноси, мора да се плати. Пала на плећа пензионера, стигла као казна што се има. Наследили а већина не зна ни где им се поседи налазе. Нико да се сети да то реши. Шта радити с њивама зараслим у коров, које се годинама не обрађују? И сâм сам од оних који се вратио из градског кавеза да се матор латим мотике, да у самоћи родне куће пребирам све блеђе успомене. Питам: Где сам то био? Сада ми је јасна изрека – Старост, жалост!

Пензионери су отписани, свима на сметњи. Породици, држави. Онемоћале одбацују их и једни и други. Никоме више нису потребни, сами себи на терету...

„Старост није радост”, записао је Достојевски.

Некадашњи обичај звани лапот био је хуманији. Знали су старци шта их чека и то су примали као судбину. У Јапану је постојао обичај „убасуте”, који је подразумевао само остављање старих у планини где су умирали сами. Предања постоје да је код других народа исто било.

„Шта радиш са старим стварима?” – пита чича Гаврило. Тако и с нама. Ако ти што не треба, баци да ти простор не заузима.

Времена се мењају, биће користи од нас када не будемо. Човечанство напредује па ће преминуле користити за компост.

Четврти јануара 2023. вест: „Гувернерка Њујорка Кејти Хочул потписала је закон којим се легализује компостирање људских остатака као еколошка алтернатива традиционалном сахрањивању или кремацији. Њујорк је шеста држава у САД која је легализовала овакав начин сахране, у ком се тела претварају у природно ђубриво за баште...” Ништа више није за бацање. Све се рециклира. Сећам се како је чича Тодор говорио да је штета што само од човека не може ништа да се искористи.

Није штета све док може да кривеља по малињацима.

Батргам се још матор годинама са малинама, али ове године зацрнише са ценом. Није се исплатило брати, али оно суморно „боље ишта него ништа” одлучи. У штампи министарка пољопривреде изјави да ће цена бити 300 динара. Мора да се плати „крвав рад”. Обећа, али потврди се народна: „Обећање лудом радовање.” Малинари се не предају, траже од оних који су им узели. Уздају се у Вучића, као да је Вучић соко тица па да свуда стигне.

На друштвеним мрежама текст: Забијен је колац у српско малинарство, род ове године је подбацио, а немогуће је обезбедити пласман... Проблем је да продају и оно што су увезли да би као наше продали. Проблем је и у берачима. О Индијцу берачу малина у Трешњевици Наувину Комару на ТВ репортажа. Кројач запослен у шивари за време одмора брао малине код свог пријатеља. То што просветари годинама надниче по малињацима није ником занимљиво.

За ТВ и штампу важно је шокантно и скандалозно. Кога више интересује тема о женама из Албаније, које су у српским селима снајке и мајке. Пише се оно што власт афирмише. Хвали и слави. Тако је било и биће.

Покушавам да сазнам зашто малине „откупљују” скоро џабе.

Нећу теби о томе, каже хладњачар Т., ти шкрабаш, па ћеш и то шта сам ти рекао...

Рече да је све књиге па и оне које сам му с посветом слао, бацио у контејнер.

Оставио ме је без речи. Збунио. Зашто није поклонио некој школи? Каква школа?

У штампи текст: „Бацили књиге у контејнер”. Наслов: „Зар су књиге за бацање? Чега се то одричемо?”

Коментар опомиње: „Па људи божији није ни чудо што нам деца нису способна реченицу да саставе. Ако изгубимо књиге ни нас нема.”

Хладњачару с којим разговарам није проблем стотине хиљада евра, мени издатак да купим „Политику” суботом, због „Културног додатка”. Шта сам и где сам радио да би ми старост пакост била?

Потврди се народна: „Сит гладном не верује.” На уму ми речи почивше мајке: „Ко има другачије гледа.” Наши великаши нас не виде.

У штампи текстови о лошем успеху на тестирању из српског језика. У земљи Србији проблем са српским језиком. И нико ништа. Као да тако треба.

Питам ученицу средње школе коју је књигу задњи пут прочитала.

Гледа у мобилни, вели: „Немам појма!” Саветујем да чита, кажем, између осталог, да сам написао бројне књиге, да сам члан словенске академије књижевности.

„Зашто онда береш малине?”, пита... „Шта да кажем?”

Подсећам: Податак да је трећина становништва неписмена је убитачно страшан. Невероватан... За то плаћамо сви.

Они који прочитају ваљда ће разумети зашто овај текст, онима што су довели до овога не вреди причати, јер ћоравом намигивати, глувом шаптати, узалудно је!

Из Библије глас Јеремијин: „Прође жетва, мину лето, али се ми још не избависмо!”

Онај дечак пита „Зашто писац није отишао када је био толико добар?” Има ли одговора?

Седим на буковом пању испред празне родне куће. Размишљам о повратницима који су за живота у родном селу подигли вечне куће, које ће убрзо зарасти у коров. Мало је стараца у селима. Напуштени и заборављени као и села у којима таворе. Села пуста, ко ће да их у црну земљу спусти? Коме да кажу, да се обрате.

Црњански рече: „Има сеоба. Смрти нема.”

Шта да каже Мирослав који дубоко у ноћ седи испред празне куће, а на околним брдима само још три светиљке жмиркају као да му поручују да је још на овом свету.

Књижевник, живи у Трешњевици код Ариља

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa