Пејзажи кинеске провинције Шандунг

Књиге истакнутог кинеског савременог писца Џанг Веја „Јесења киша умива грожђе”, „Лисица и вино” и „Пролазећи кроз кукурузно поље” представљене су у Прес-центру Удружења новинара Србије у Београду. Ова дела објављена су на српском језику захваљујући издавачу Информатика АД из Београда и преводиоцима са кинеског језика др Наташи Симић, др Анки Лазаревић и др Биљани Симић Величковић. Џанг Веј, који је и заменик председника Удружења кинеских писаца, присутнима се обратио путем видео-везе истакавши да је Србија земља коју је одувек желео да посети и до тога је, додао је, умало дошло два пута.

Писац све три књиге сматра веома важним јер су настале у његовој раној младости, која је, како је оценио, била најплодоноснија. Приповетке су, рекао је, веома различите по садржају, има описа природе, поља, воћњака, градова, али, нагласио је, најважније је да су ту описана места његове младости, односно источни део провинције Шандунг.

„Та провинција је била одличан материјал за моје писање”, рекао је Џанг, откривши да се за њу везује велики број легенди. „Ту је природа веома специфична, а моја младост је још специфичнија, јер сам ретко сретао људе, више сам био упућен на биљни и животињски свет”, навео је Џанг. Испричао је да је пре три деценије у Француској објављена књига са сличним причама и да су тада многи дошли из Француске у Шандонг да виде те природне лепоте. „Дошли су да обиђу воћњаке, поља лубенице, да виде лепоту винограда, кукурузна поља”, рекао је писац, додајући да би волео да и српски читаоци пожеле исто. Обећао је да ће их радо повести у обилазак тог дела Кине, а за посету је, како је рекао, најлепши део године у јесен. Подсетио је да су пре неколико година у Србији објављене две његове књиге „Јесењи гнев” и „Седам врста печурака”.

(Фото А. Васиљевић)

Др Анка Лазаревић, која је превела књигу „Лисица и вино”, рекла је да су за онога ко жели да упозна начин живота у Кини у прошлости, кинески менталитет и дух овог народа, приче Џанг Веја одличан избор. „Писац попут хроничара жуди да речима овековечи стил живота и једно време што се муњевитом брзином мењају. Стил је флуидан, тече као имагинарна река Лућинг, на чијем се приобаљу дешава већина прича, а крајеви често отворени и пружају читаоцу прилику да сам учита сопствено значење”, навела је Лазаревићева. Како је рекла, очекује да ће читаоци кроз перо и очи Џанг Веја боље сагледати Кину, као и народ и културу те велике земље. „Добра књижевност надилази све врсте граница, долази до нивоа општељудског повезује државе и народе”, нагласила је Лазаревићева.

Др Наташа Симић, која је превела књигу „Јесења киша умива грожђе”, истакла је да у Вејевим делима постоји веома специфичан симбол, а то је виноград. „Писац према виноградима гаји најдубљу наклоност, пре свега зато што је и сам одрастао окружен лепотом једног од њих. Сећање на виноград из његовог детињства истовремено буди у њему сећања на родитеље и тај најтоплији, најушушканији период његовог живота. Баш зато, виноград постаје пишчев идеал о породици и дому и уточиште његове душе”, рекла је Симићева. Када читаоци, који живе у гужви велеграда, прочитају његову приповетку, замислиће се над сопственим начином живота и осетиће најлепше емоције дивљења према прелепим сеоским пејзажима, оценила је Симићева.

Синолог Селена Пјевић је инспиративно и детаљно говорила о савременој кинеској књижевности, поделивши је у неколико етапа, од оснивања Народне Републике Кине (1949–1965), раздобље културне револуције (1966–1976) као и доба оживљавања књижевности, ослобађање од свих стега (1977–1995). Преводилац на српски и на кинески језик током промоције била је доц. др Ана Јовановић.

Џанг Веј (67) један је од најзанимљивијих савремених кинеских писаца, како га оцењују књижевна критика и стручна јавност. Славу је стекао осамдесетих година прошлог века са неколико значајних романа и новела – „Стари брод” и „Јесењи гнев”. У то време, важио је за једног од водећих писаца такозване књижевности потраге за коренима, али је својим књижевним стваралаштвом веома брзо тематски и поетички превазишао одреднице помоћу којих су се кинески критичари трудили да дефинишу различита постмаоистичка књижевна настојања.