Игроказ са срећним крајем

Јелена Церовина

Русија је, чини се, коначно дочекала својих пет минута. Више није на тапету у Уједињеним нацијама, којима је, колико год слабе биле, ипак остало нешто моралне и правне снаге. Руско место заузео је Израел, али и Сједињене Државе, у које се упире прстом због вета у Савету безбедности на резолуцију о хуманитарном прекиду ватре у Гази. Слична резолуција прошла је у Генералној скупштини, где су за њу гласале 153 од 193 чланице.

КО ЈЕ СПОМЕНУО УКРАЈИНУ

Очекивано, поентирао је руски амбасадор у УН Василиј Небензја, који је констатовао да је „својим ветом америчка страна у суштини издала дозволу за убијање и сада сноси пуну одговорност за сваку нову жртву сукоба у Гази”.

Његова земља је сличне критике добијала донедавно јер је улагала вето на све резолуције у Савету безбедности којима је Русија позивана да се повуче из Украјине.

Москва може да буде задовољна и јер Зеленском не „цветају руже”. Када се украјински председник први пут обрео у Белој кући, крајем децембра прошле године, Џил и Џозеф Бајден дочекали су га као драгог рођака из далека, с црвеним тепихом и топлим загрљајем. Тачно годину дана касније, ушао је на споредни улаз на којем не постављају црвени тепих, а дочекао га је представник Бајденове канцеларије. А и оно бајденовско да ће „подржавати Украјину колико год буде потребно” преведено је сада у „што је дуже могуће”.

КОЛИКО ВРЕДИ ЧАСНА РЕЧ

Некада је било довољно што је Зеленски дошао па да се „амерички новчаник” отвори за све његове захтеве. Сада је, пак, морао сенаторе да уверава да новац за Украјину не иде на куповину јахти и да озбиљно спроводе антикорупцијске мере.

„Њујорк тајмс” је открио да је републикански сенатор из Мисурија Ерик Шмит напоменуо да Зеленски није рекао ништа ново на састанку са сенаторима и председником Представничког дома САД: „То је исто старо смеће и нема ничег новог”.

Лидер већине у Сенату демократа Чак Шумер имао је изјаву која подсећа на оне из стрипа „Алан Форд”: „Ако намераваш победити, не смеш изгубити”. Шумер је, наиме, после састанка са Зеленским поручио: „Ако изгубимо, Путин ће победити”.

Заокупљени својом битком са Хамасом, али и битком да на своју страну придобију светско јавно мњење, које им је све ненаклоњеније, Израелци нису били вољни да угосте Зеленског. Повезивање с Украјином је оно што им најмање треба. Управо супротно од оног што треба Украјинцима, који би да остану на површини сада кад су очи света упрте у Газу.

ЈЕДНОГЛАСНОСТ БЕЗ ЈЕДНОГ ГЛАСА

И док пажња Американаца полако слаби, Европљани још чвршће грле Зеленског. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен преузела је од Бајдена „колико год буде потребно”. Још у јуну је помоћ Украјини од 50 милијарди евра уврстила у ставке „непредвиђени издаци”. Али ни то није било довољно, него је Кијев, без икаквих објективних критеријума, премештен у „брзу траку” која води у Европску унију, док су земље западног Балкана остале у оној за „теретњаке” с много багажа.      

На том путу срљања у бољу будућност за Украјину није се испречио ни традиционални контраш Виктор Орбан. Иако је као мантру пред самит ЕУ понављао „заслуге с предусловима” као услов за гласање да се Кијеву отворе приступни преговори, на његовом путу доследности испречила се обична пауза за кафу, на коју је, на предлог немачког канцелара Олафа Шолца, отишао у „правом” тренутку – кад се гласало о Украјини и тако је на крају председник Европског савета Шарл Мишел објавио да су „једногласно” подржали украјински пут ка ЕУ, док Босна и Херцеговина, констатовали су, тек треба да „испуни критеријуме за чланство”. Ваљда оне које је испунила Украјина.

Аустрије, чији се савезни канцелар Карл Нехамер такође успротивио брзом путу Украјине, овога пута се нико није ни сетио, јер се њено противљење негде успут „истопило”. 

КО СЕ ЈОШ СЕЋА ПРИГОЖИНА

Увек са нестрпљењем очекивана годишња конференција Владимира Путина није донела много нових информација или ставова руског председника. Јасно је било да се трудио да буде што је могуће умеренији. Рат ће се завршити кад буду постигнути руски циљеви, одзив за учешће у њему је висок, а пошто су Руси и Украјинци један народ, сукоб више личи на грађански рат, констатовао је шеф Кремља. И да, у Русији не постоје приватне војне компаније. Није само прецизирао од када је то, тренутно или никада нису ни постојале, а није било ни тако значајних новинарских потпитања како би на ове и друге теме добили прецизније одговоре. То да је ЕУ изгубила свој суверенитет, делимично, како је рекао, и да европски лидери доносе одлуке на своју штету, постало је одавно јасно грађанима Старог континента.