Igrokaz sa srećnim krajem

Jelena Cerovina

Rusija je, čini se, konačno dočekala svojih pet minuta. Više nije na tapetu u Ujedinjenim nacijama, kojima je, koliko god slabe bile, ipak ostalo nešto moralne i pravne snage. Rusko mesto zauzeo je Izrael, ali i Sjedinjene Države, u koje se upire prstom zbog veta u Savetu bezbednosti na rezoluciju o humanitarnom prekidu vatre u Gazi. Slična rezolucija prošla je u Generalnoj skupštini, gde su za nju glasale 153 od 193 članice.

KO JE SPOMENUO UKRAJINU

Očekivano, poentirao je ruski ambasador u UN Vasilij Nebenzja, koji je konstatovao da je „svojim vetom američka strana u suštini izdala dozvolu za ubijanje i sada snosi punu odgovornost za svaku novu žrtvu sukoba u Gazi”.

Njegova zemlja je slične kritike dobijala donedavno jer je ulagala veto na sve rezolucije u Savetu bezbednosti kojima je Rusija pozivana da se povuče iz Ukrajine.

Moskva može da bude zadovoljna i jer Zelenskom ne „cvetaju ruže”. Kada se ukrajinski predsednik prvi put obreo u Beloj kući, krajem decembra prošle godine, Džil i Džozef Bajden dočekali su ga kao dragog rođaka iz daleka, s crvenim tepihom i toplim zagrljajem. Tačno godinu dana kasnije, ušao je na sporedni ulaz na kojem ne postavljaju crveni tepih, a dočekao ga je predstavnik Bajdenove kancelarije. A i ono bajdenovsko da će „podržavati Ukrajinu koliko god bude potrebno” prevedeno je sada u „što je duže moguće”.

KOLIKO VREDI ČASNA REČ

Nekada je bilo dovoljno što je Zelenski došao pa da se „američki novčanik” otvori za sve njegove zahteve. Sada je, pak, morao senatore da uverava da novac za Ukrajinu ne ide na kupovinu jahti i da ozbiljno sprovode antikorupcijske mere.

„Njujork tajms” je otkrio da je republikanski senator iz Misurija Erik Šmit napomenuo da Zelenski nije rekao ništa novo na sastanku sa senatorima i predsednikom Predstavničkog doma SAD: „To je isto staro smeće i nema ničeg novog”.

Lider većine u Senatu demokrata Čak Šumer imao je izjavu koja podseća na one iz stripa „Alan Ford”: „Ako nameravaš pobediti, ne smeš izgubiti”. Šumer je, naime, posle sastanka sa Zelenskim poručio: „Ako izgubimo, Putin će pobediti”.

Zaokupljeni svojom bitkom sa Hamasom, ali i bitkom da na svoju stranu pridobiju svetsko javno mnjenje, koje im je sve nenaklonjenije, Izraelci nisu bili voljni da ugoste Zelenskog. Povezivanje s Ukrajinom je ono što im najmanje treba. Upravo suprotno od onog što treba Ukrajincima, koji bi da ostanu na površini sada kad su oči sveta uprte u Gazu.

JEDNOGLASNOST BEZ JEDNOG GLASA

I dok pažnja Amerikanaca polako slabi, Evropljani još čvršće grle Zelenskog. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen preuzela je od Bajdena „koliko god bude potrebno”. Još u junu je pomoć Ukrajini od 50 milijardi evra uvrstila u stavke „nepredviđeni izdaci”. Ali ni to nije bilo dovoljno, nego je Kijev, bez ikakvih objektivnih kriterijuma, premešten u „brzu traku” koja vodi u Evropsku uniju, dok su zemlje zapadnog Balkana ostale u onoj za „teretnjake” s mnogo bagaža.      

Na tom putu srljanja u bolju budućnost za Ukrajinu nije se isprečio ni tradicionalni kontraš Viktor Orban. Iako je kao mantru pred samit EU ponavljao „zasluge s preduslovima” kao uslov za glasanje da se Kijevu otvore pristupni pregovori, na njegovom putu doslednosti isprečila se obična pauza za kafu, na koju je, na predlog nemačkog kancelara Olafa Šolca, otišao u „pravom” trenutku – kad se glasalo o Ukrajini i tako je na kraju predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel objavio da su „jednoglasno” podržali ukrajinski put ka EU, dok Bosna i Hercegovina, konstatovali su, tek treba da „ispuni kriterijume za članstvo”. Valjda one koje je ispunila Ukrajina.

Austrije, čiji se savezni kancelar Karl Nehamer takođe usprotivio brzom putu Ukrajine, ovoga puta se niko nije ni setio, jer se njeno protivljenje negde usput „istopilo”. 

KO SE JOŠ SEĆA PRIGOŽINA

Uvek sa nestrpljenjem očekivana godišnja konferencija Vladimira Putina nije donela mnogo novih informacija ili stavova ruskog predsednika. Jasno je bilo da se trudio da bude što je moguće umereniji. Rat će se završiti kad budu postignuti ruski ciljevi, odziv za učešće u njemu je visok, a pošto su Rusi i Ukrajinci jedan narod, sukob više liči na građanski rat, konstatovao je šef Kremlja. I da, u Rusiji ne postoje privatne vojne kompanije. Nije samo precizirao od kada je to, trenutno ili nikada nisu ni postojale, a nije bilo ni tako značajnih novinarskih potpitanja kako bi na ove i druge teme dobili preciznije odgovore. To da je EU izgubila svoj suverenitet, delimično, kako je rekao, i da evropski lideri donose odluke na svoju štetu, postalo je odavno jasno građanima Starog kontinenta.