Остала је само Босна

Република Словенија је 5. марта 2008. године прва од свих постјугословенских држава признала једнострано проглашену независност Косова. Полазећи од тога да је у првој половини ове године Република Словенија била председавајућа Европском унијом, привремено су били угрожени односи између званичне Љубљане и Београда. Бурне реакције дела српске јавности на словеначко признање независности Косова посебно су дошле до изражаја крајем фебруара и почетком марта ове године, што је кулминирало нападом на зграду амбасаде ове земље у Србији, као и на трговинске центре „Меркатор” у Београду и Новом Саду. Ипак, јасно је да је током протеклих неколико месеци готово у потпуности превладно извесно захлађење у односима између Србије и Словеније.

С друге стране, Република Хрватска признала је независност Косова 19. марта 2008. године и то готово месец дана након њеног проглашења. Овакав потез Републике Хрватске умало је довео до пада актуелне владе, али је владајућа коалиција ХДЗ и Хрватске сељачке странке успела да „преживи” покушаје Самосталне демократске српске странке у вези са напуштањем владе.

Међутим, хрватско признавање независности Косова није у Србији изазвало ерупцију незадовољства, као што је то био случај са ранијим словеначким признањем, а истовремено није утицало и на озбиљније ремећење билатералних односа Хрватске са нашом земљом.

У јавном дискурсу у Црној Гори током протеклих месец дана све је актуелнија била тема евентуално признавање независности Косова. То потврђује и недавно одржана расправа у Скупштини Републике Црне Горе на којој је било уочљиво да постоји подела због наведеног питања између владајуће коалиције Демократске партије социјалиста и Социјалдемократске партије Црне Горе, са једне, и просрпске опозиције и Покрета за промјене, са друге стране. Важно је напоменути да нису ретки аналитичари који сматрају да ће одлука Владе Републике Црне Горе о признању независности Косова, донета 9. октобра 2008. године, дакле само један дан након одржавања Генералне скупштине УН, суштински утицати како на погоршање односа између Подгорице и Београда тако и на безбедносне прилике у овој мултиетничкој земљи у којој Срби чине једну трећину укупног броја становника. Ово већ потврђује и одлука Владе Србије о проглашењу амбасадора Црне Горе у нашој земљи персоном нон грата.

У Босни и Херцеговини, услед бројних унутрашњих проблема и међупартијских трзавица, а пре свега због најављених уставних промена и недавно одржаних локалних избора, до сада није вођена озбиљнија расправа о евентуалном признању независности Косова. Истовремено, ни водећи чиниоци међународне заједнице зато нису вршили притисак на власти БиХ да донесу одлуку о признању Косова.

Процедуру за признавање Косова као независне и суверене државе отпочела је и Република Македонија пре свега захваљујући притисцима албанског дела владајуће коалиције, али и појединим утицајима водећих политичких фактора у међународној заједници. Зато је Собрање Македоније 9. октобра 2008. године одржало ванредну седницу на којој је потврдило захтев о признању Косова, а који су поднеле Демократска партија Албанаца, једна од чланица владајуће коалиције, као и опозиционе проалбанске партије – Демократска унија за интеграцију и Нова демократија. Наведену одлуку македонског парламента потом је потврдила и влада.

Остаје да се види да ли ће наведени след догађаја у вези са проглашењем независности Косова, али и то што су га признале некадашње југословенске републике, угрозити постконфликтну консолидацију међудржавних односа у регији. Важно је, међутим, напоменути да је управо захваљујући подршци српској иницијативи или уздржавањем од гласања током изјашњавања у Генералној скупштини УН дошло до извесне „посредне солидарности” држава насталих од Југославије са Републиком Србијом у њеном захтеву да се од Међународног суда правде тражи саветодавно мишљење у вези са легалношћу проглашења независности Косова. Убрзање поступка процедуре признања независности Косова Републике Црне Горе и Републике Македоније, са друге стране, представља превасходни одговор на захтеве водећих чинилаца међународне заједнице, који су били изражени и приликом доношења сличних одлука у Републици Хрватској и Републици Словенији.

главни уредник часописа „Међународна политика”