Тражили сте, добили сте

Тражили сте, господо, изборе, добили сте изборе. Тражили сте већу излазност, па добили сте и већу излазност. Посебно сте тражили изборе у Београду и молили Београђане да изађу у што већем броју. Ето и то сте добили. Једино нисте добили поверење народа, јер то се заслужује радом, посвећеношћу, политичком понудом. Све то ви, господо у опозицији, ни у једном моменту нисте имали.

Формирали сте „Проглас”, уложили огроман новац у кампању, али сте од народа добили шипак, водали са собом као мечке глумце, редитеље, судије, тужиоце… Но, њихови ставови, њихова залагања и начин како гледају на већинску Србију, начин како посматрају Републику Српску, све то вам је заправо из дана у дан смањивало популарност, док нисте дошли до фазе пуцања. Да је кампања потрајала још који дан, свукло би се то на испод 20 одсто. Нико није себе тако самоуништио како је то учинила опозиција. Мајстори сте деструкције и то какви. Што би народ рекао – за медаљу.

Никако не желим да се сладим победом, јер сам тако васпитан. Током кампање, као и свих ових година уназад, трпео сам најгоре могуће увреде и омаловажавања. Данас сам на то поносан, јер заједно са мном трпела их је комплетна већинска Србија. Трпели су их моји страначки пријатељи, посебно председник Вучић. Трпела је моја породица. Лагао бих када бих рекао да ме нису погађале, јер сваког нормалног погоди када чита бесконачне лажи о себи и када му псују најближе и то само зато што другачије мисли и бори се за своју идеју.

Готово на дневном нивоу на друштвеним мрежама добијао сам претње и псовке које ни најгори уличари не могу да смисле. Ипак, знао сам у дубини душе да је то нека хистерична и мањинска Србија и да се и за те људе ваља помолити и свећу им упалити за здравље. Научен сам да никог не мрзим и то ме је држало да се у овој кампањи својски потрудим да победи пристојна Србија. Осећао сам да греше и да то што траже на тако сраман начин изборе користећи две страшне трагедије које су нас задесиле, да је то страшна грешка и да ће им се обити о главу. Осећао сам да људи не желе поделе, неће агресивност и да су спремни сваку грешку да опросте ако виде да се трудиш и да се бориш за нормалност.

Било је потребно сам бити упоран и објашњавати људима од куће до куће да није циљ да се делимо, већ да се уједињујемо. Опозиција која је изборе тражила, није постојала у пешачкој кампањи. Оријентисали су се на ширење мржње путем друштвених мрежа и њихових медија, што је од самог старта била катастрофална грешка. Изборе не може да добијеш ако те народ не види. Не можеш да победиш ако не поцепаш ципеле и не укаљаш се српским блатом. Честити домаћин воли да му у госте дођеш, да поприча са тобом, да попије по ракију и кафу. Хоће бре да те уштине, да те у очи погледа, саспе у лице шта му је на души. Хоће да му укажеш пажњу и да га саслушаш. Тиме, господо, што се практично нисте макли из центра Београда, ви сте заправо показали какав је ваш однос према народу. Фокусирани сте били на београдске изборе, али чак ни ту нисте ништа значајније радили, осим ако није у питању центар града. Мрзело вас је да одете до Лазаревца, Сопота, Сурчина, Обреновца, Младеновца. Некако вам је то било испод части, јер ви сте себи дали за право да сте елита, вређајући сваког ко другачије од вас размишља. На крају свега, од тог истог народа ког сте тако брутално вређали да је сендвичарски, поткупљен, крезав, прљав и штрокав, ви такви са свим зубима, некорумпирани и чисти, попили сте нокаут. Нокаут од кога се нећете ускоро опоравити. Можда је решење да се повучете из политике, али познајући вас, мислим да је то немогућа мисија. Фотеља, па макар и лидера неке небитне опозиционе странке, важнија вам је од живота. Реч одговорност код вас не постоји. Зато сте и прошли на изборима као боси по трњу.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa