Стари Јелини из Лапова

Јесте ли сте се икада запитали да је део старих Јелина, можда, пореклом из Србије? Ништа необично, ако нисте. Коме би, уопште, таква замисао пала на памет?

Одговор је, нећете веровати, потврдан, ако се сагласимо с двојицом наших научника, од којих ниједан није ни историчар, ни археолог, ни филолог. Отац Антоније Шкокљев је максилофацијални хирург у пензији, а син Иван електроинжењер, обојица доктори наука и универзитетски наставници. Смелу и несвакидашњу претпоставку подробно су образложили у новоизашлој књизи „Античке легенде Паноније” (издавач „Наука”).

Вишегодишње трагање први пут су обданили пре једне деценије у спису „Богови Олимпа из Србије”, чије је најзанимљивије одломке објавила „Политика”. Присетиће се старији читаоци да су разматрали старогрчка предања, исказе појединих истраживача и записе и називе река, гора и насеља на овим просторима које су повезали са античким (и данашњим) у Грчкој.

Колевка Европе

Увелико је прихваћено да је Балканско полуострво, још ближе средње Подунавље, културна колевка „старе Европе” или „прве Европе”. Први риболовци, а потом и земљоделци, засновали су своје насеобине, једне од најдревнијих на нашем континенту, управо у Лепенском виру. На том подручју, тумачи академик (члан Македонске академије) Антоније Шкокљев, мноштво је имена река, гора и насеља из породице протоиндоевропског језика. А сва властита (која оличују, како се наводи, врховног бога Зевса) уткана су у сликовито приповедање (алегорија) Хомера и Хесиода; нарочито потоњег чији прикази постања света представљају вечиту борбу воде и камена – Панонског мора и Карпата, у којој је надвладао Дунав (Зевс) издубивши у стенама Ђердапску клисуру (Тартар).

Највећа битка између богова другог и трећег поколења водила се на Пожаревачком пољу, а душе мртвих су низ матицу Млаве слате у Хомољске пећине (Хад).

Из назива дунавских острваца (аде) исцртава се Хераклово (старином из Египта) путешествије узводно Дунавом, на којем је он учинио навелико опеване јуначке подвиге.

Али ту није крај изненађењима: храбри двојац трагалаца, Антоније и Иван Шкокљев, без имало устезања утврђује (опет из именовања) да су у овим крајевима пребивала праисторијска племена, прозвана Хиперборејци, која су се под притиском досељавања индоевропских у 13. столећу пре нове ере упутила на југ, исток и запад, преместивши цивилизацијско средиште у грчку Атину, македонску Пелу и на италску чизму. Упркос знатном исељавању, преостали староседеоци су наставили да живе с новопридошлим прасловенима, Скитима, преносећи усмено своје предање.

И најузбудљивије: све што потиче из „старе Европе” сачувано је у називима Балкана и у старогрчком језику, у тзв. Александровом (Велики) коине (девет векова превлађујући у античком свету), поставши извориште каснијих којима се данашњи народи споразумевају.

Народ равнице

Ако сте помислили да смо заборавили Лапово, силно се варате. Као потомци Хиперборејаца (народа настањеног на далеком северу, на обалама океана, према Херодотовом казивању; што је за поменуте истраживаче Дунав), Лапити су, идући долином Мораве и Вардара, у подножје Олимпа донели своје богове Посејдона и Аполона. Храм потоњег који је (према Хесиоду) подигао бедеме окруживши Тартар (Ђердап), „бронзана врата”, био је пренет у град Петру, област Пиерија у Македонији.

Име Лапита изводи се из сложенице у којој „лапа” означава равницу или потолину, „ити” заповедни начин (императив) од припадати, што би се могло превести као – народ равнице. Настанили су се северно од садашњег града Ларисе у Грчкој, а многи потомци су населили Атику, посебно Атину, мешајући се са староседеоцима Пелазгима. Херодот је писао да су житељи Атике и Атине пореклом Пелазги и да су говорили варварским (негрчким) језиком.

Бројни истраживачи су писали да несловенски називи Паноније происходе из илирског или келтског, академик Антоније Шкокљев (рођен у Егејској Македонији и завршио класичну гимназију) сматра да су најизворније сачувани у старогрчком и да су се задржали у савременом грчком језику; почев од имена Дунава који означава „божанску реку” или „господара свих река” (кованица од Danou и bios потиче од теонима Dios-Зевс).

Грчки научник Гергиос Мпампиниоти, позивајући се на немачког лингвисту Паула Кречмера и аустријског историчара Фрица Шашермејера, износи да у старогрчком постоје два темеља: први је језик из Мале Азије (Пелазги и остали), други је дунавски, са севера Балкана. Енглез Џорџ Томсон је прилично изричит: баштиници античког грчког на тлу Хеладе у другом миленијуму пре Христа су племена са Дунава!

Станко Стојиљковић