Деца изгубљеног града

Клизавим плочником, на благој узбрдици изнад Гимназије у Приштини, опрезно хода Милева Ковачевић. Она је једна од неколико Срба који су јуче кроз саобраћајну гужву и по хладноћи дошли до Цркве Светог Николе, на славу и сусрет с другима. У њене несигурне кораке стале су десетине хиљада људи који су пре сукоба овде прослављали највећег заштитника путника и морепловаца.

„Лепо ми је кад видим оволико људи”, каже Милева и дуго гледа у лица својих суграђана. Зимски Свети Никола је градска слава Приштине, а храм је посвећен празнику преноса моштију Светог Николаја из града Мире у Бари, који се обележава 22. маја. У та два дана оживи Приштина.

„Кажите људима да дођу, говорите им нека обиђу светиње, цркву у којој су се крстили, венчали”, поручује у беседи отац Станиша Арсић на литургији коју је служио са свештеником Зораном Гођевцем. Мало касније, за славским столом говори како свештеници живе сами па им „тешко пада” сусрет са више од десет људи: „Ужелимо се, па не пуштамо – удавимо људе кад нам дођу за славу”. На крају, сви који дођу у неку руку су деца овог града. Чувају или стварају слике о њему и његовом значају.

Храм Светог Николе био је превише мали за грађане Приштине, па је поред Универзитетске библиотеке саграђена велика и лепа Црква Христа Спаса. У протекле 23 године она је предмет непрестаних напада и оспоравања. Иста судбина погодила је и ову малу сиротињску цркву приштинских Срба, која је од 1833. године сабирала иконе, књиге и чувени иконостас, рад мајстора из Дебра. Све је нестало 17. марта 2004. године.

Немања Јовановић је као двадесетогодишњак напустио свој дом, али му се, радећи у различитим мисијама, увек враћао, зна сваки детаљ и, чини се, за њега ништа није промењено. Слике које носи изгледају живе и сачуване. „Позивају ме новинари да говорим и кажу: ’Ти си стари Приштевац’. Не могу да верујем. Нисам ваљда остарио”. Поред седи његова ћерка Јана, упија сваку реч и мази се.

Приштина је после рата у највећој мери била град заточених стараца, који су ову цркву видели као свој спас и утеху. У храму су могли да се препознају јер су се сваки пут окретали када би се отворила врата. Плашили су се отварања врата и изгубили навику да им неко долази. Сада се већина њих упокојила.

Илија Трајковић са супругом Благуном донео је колач. До 17. марта 2004. и потпуног уништења овог храма био је црквењак и трудио се, како је говорио, „да се пред Светим Николом кандило никад не угаси”. Живи у Лапљем Селу и, поред породичне невоље, није заборавио свој храм и град.

Обележавању храмовне славе присуствовали су градоначелница Грачанице др Љиљана Шубарић и председник Привременог органа града Приштине Новак Живић.

Слава је протекла без инцидената. Обезбеђивала је Косовска полиција, чији припадници чувају овај храм.