Рестлови ДОС-а

Већ виђено! Иста мета, веће растојање. Србија и вољом њеног народа изабрани председник су мета како пре неколико деценија, тако и данас. Србија је поново нападнута. Суверенитет, територијална целовитост и слобода њеног народа су угрожени. Срећом да је растојање нешто веће и да је у том периоду дошло до тектонских геополитичких промена које воде ка стварању новог, праведнијег и бољег светског поретка, што свакако погодује и Србији и њеном народу.

Нажалост, пуцач у мету је и тада и сада исти, а то су Сједињене Америчке Државе са својим европским вазалима.

Генерацијама житеља Србије, тада Савезне Републике Југославије, старијим од три деценије, дубоко је урезана у сећању агресивна америчка кампања, под називом „Отпор”, као и парола „Готов је!”, такође с препознатљивом уздигнутом шаком десне руке, чврсто стиснуте у песницу, што само по себи симболизује насиље, која је била само увод у покретање обојене револуције, а по нахођењу њене администрације.

Период на прелазу из двадесетог у двадесет и први век је, карактеристичан по учесталости у спровођењу или покушајима извођења ових такозваних револуција. Подсетимо се само оних са фаталним исходима:

Бомбардовања СР Југославије 1999. и 5. октобра 2000, Ирака, Либије, Сирије, Украјине и оних које су дале жесток отпор квислинзима као што су Венецуела (Хуан Гваидо), Грузија (Михаил Сакашвили), Белорусија (Светлана Тихановска), Република Српска (Јелена Тривић) и многих других.

Очигледно је, тамо где је руководство нападнутих земаља изабрано од народа, било одлучно у супротстављању овим кампањама, да су све биле неуспешне.

У СР Југославији Демократска странка, а касније и Демократска опозиција Србије (ДОС) биле су кључне политичке организације квислингизма, односно у служби туђина, које су после варварског бомбардовања омогућиле Американцима и њиховим европским послушницима бесомучну пљачку националног богатства, под подмуклом паролом „економска транзиција”, које су житељи Краљевине и Републике Србије (Југославије) столећима стварали.

Са ове дистанце, што је потврђено у међувремену, Америка је пуцала и погодила право у мету, уз безрезервно, чак и свесрдно подаништво њених европских вазала и безбројних такозваних невладиних организација, инсталисаних по целој Србији и финансираних огромним средствима, а посредством америчке националне задужбине за демократију (НЕД), повезаних са активностима њене обавештајне агенције (ЦИА).

Тако, на пример, резултат кампање „Отпор”, једне од задужбина НЕД-а, добро је познат. Изведена је не крвљу обојена револуција, а само захваљујући дипломатском умећу и државничкој мудрости Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ, који је признањем крајње сумњиве и извикане победе ДОС-а на парламентарним изборима, спречио братоубилаштво.

Јер зашто би присталице опозиције запалиле Савезну народну скупштину и уништиле сваки доказ о резултатима избора да су била чиста посла, што је чврст доказ да је извршен класичан пуч и насилна смена власти изабране вољом народа.

Међутим, без обзира на то колико актуелна власт вербално истиче да је Србија суверена, независна и слободарска држава, пракса је демантује. Да је тако, Србија би већ пре једну деценију морала донети закон о невладиним организацијама (НВО) које представљају не само напаст већ и опасну претњу за слободну, територијално целовиту и независну државу. Јер изистинске независне државе, као што су САД, то су одавно на својој територији спровеле, а недавно по угледу на њих и Руска Федерација.

Да је демократски од свог народа изабрана власт Србије у протеклој деценији законски увела ред у невладином сектору, које финансирају претежно наши непријатељи, такозвани западни партнери, данас не бисмо имали на сцени, и то у јеку предизборне кампање за децембарске парламентарне изборе, њихово агресивно и подмукло деловање, а нарочито „Прогласа”.

Интересантна је и уочљива разлика међу песницама у логотипу „Отпора” и „Прогласа”. У логотипу „Прогласа” ради се о шаци леве руке у којој је стиснута оловка, што представља меку агресију. Нажалост, историја нам се и то учестало понавља. Постоје бројни докази да САД стоје и иза ове најновије ујдурме, као и бројни наши западни „пријатељи”.

Но, чим сам на телевизији угледао академика Владимира Костића, донедавног председника Српске академије наука и уметности, како приступа и даје потпис кампањи „Проглас”, моментално сам схватио да ту нису чиста посла, те да ништа добро из тог „пројекта” не може да буде. А ево и зашто.

Својевремено сам био много тужан када сам сазнао за Костићеву изјаву, дату у својству председника САНУ, да „Косово ни де факто ни де јуре није наше”, па сам био принуђен, као рођени Метохијац, да јавно реагујем колумном: „Разводњени патриотизам челника САНУ” („Политика”, 26. април 2021), где је између осталог истакнуто: „Најчаснији излаз из овог галиматијаса је да се академик проф. др Владимир Костић хитно повуче са овог угледног места и тако спаси и своју част и част ове највише научно-уметничке и културне српске институције и истовремено сачува углед своје државе и народа.” Тек након скидања одоре челника САНУ, као „слободан човек”, може до миле воље да износи своје личне ставове, па били они противуставни и непатриотски.

После скоро годину дана срели смо се на једном округлом столу у САНУ, којом приликом сам академику Костићу поклонио своју књигу: „Казивања о Трепчи 1303–2018”, с поруком да му пружим додатне информације о Метохији и Косову, о тој светој српској земљи, што је забележено у колумни „Чекајући став САНУ о Косову и Метохији” („Политика”, од 15. марта 2022).

Ипак ме радује да је академик Владимир Костић прихватио моје сугестије одустајући од кандидатуре за нови мандат председника САНУ. Али, нажалост, изгледа да је као слободан „стрелац” наставио с ранијим дефетистичким деловањем у односу на невиђено насиље које су извршиле САД по питању територијалне целовитости Србије и слободе њеног народа, окупирајући у сваком смислу, најбогатији део њене територије, Косова и Метохије, што представља експлицитну и имплицитну подршку насиљу. Самим тим је себе дисквалификовао, односно онеспособио као борца против насиља.

Посебна је прича о још једном међу једнакима, од укупно четрнаест њих оснивача ове кампање, а којег најављују као предводника, познатог и успешног глумца Драгана Бјелогрлића, популарног Бјелу, који је још познатији широј јавности као љубитељ десне шаке стиснуте у песницу, коју неретко користи у дијалогу са саговорницима, упућујући је неистомишљенику директно у главу. Дакле и „Проглас” и политичка странка Србија против насиља представљају рестлове Демократске странке и ДОС-а као носиоце који су у служби туђина – квислинге, а против осећања и интереса свога народа.

Генерални директор Трепче у последњој деценији 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa