Измешани делови слагалице

„Безусловно, има мудрих ћутања која вреде више него и најмудрије речи. Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости” (Јован Дучић)

У последње три деценије дошло је до суноврата правих вредности, онечовечење човека и урушавања самог темеља српског друштва. Широкопрокламовани и, нажалост, широкоприхваћени вишедеценијски одабир је наметнуто и брижно неговано незнање. Незнање која отвара врата страху, страх неминовно рађа мржњу, а мржња на крају води ка насиљу – вербалном, физичком, психичком, политичком, дигиталном. Паралелно са овим догађањима, у току је још један разарајући процес – нормализације ненормалног. Притом, не мислим само на ријалите програме или скупштинске дебате, већ на нешто много опасније са далекосежним последицама по наше друштво – непоштовање Устава Републике Србије.

Наиме, члан 111 Устава доноси јасан и разуман став: „Председник републике изражава државно јединство Републике Србије.” У наредном члану изнете су надлежности председника, мање суштинске, а више протоколарне, неке су стручно (професионално) неутемељене (нпр. командује Војском), али, у сваком случају, неупитне су и, на крају крајева, озакоњене су. Међутим, проблем видим у чињеници да је председник републике који персонификује државу, током предизборне кампање, излазио са политичким ставовима који су били навијачки, пристрасни, искључиви, па и нетачни.

Политика није само питање моћи и доминације већ искрени напор и борба за јавно добро и равноправност свих грађана. Прихватам жар политичке реторике, али председник републике не сме себи да дозволи сврставање, током изборног процеса, уз једну партију (читај СНС), ма колико она била бројнија и њему дража, а против других група грађана или партија. При томе, заборавио је једну истину саопштену још у 19. веку од стране норвешког драмског писца Хенрика Ибзена: „Највећи непријатељ истине и слободе у друштву је компактна већина.” Наводим само неке његове поруке : „Идемо на изборе седамнаестог да их победимо. Да их почистимо. Да их почистимо јаче и убедљивије него икад.” Или: „Бити неутралан и не бити уз (свој) СНС је злочин према Србији.” Непримерено је и неистинито изношење ставова о опозиционим партијама: „представљају тајкунску листу”, „нажалост, ову листу чини све насилник до насилника и то доказани насилници”, „они немају вредносне ставове”, „ја знам да ће изгубити изборе, зато што ништа нису понудили грађанима”, „јер програм немају, цео програм и планови им се своде само на мржњу и вику, дреку и ништа друго...”

Уместо да искористи фундаменталну енергију моћи, знања, значаја и политичког утицаја као умиритељ, помиритељ, промотер емпатије и толеранције, градитељ правог система вредности, да се поштујемо и када се разликујемо, кривомислећи председник републике додатно појачава (проклете) деобе као усуд живота нашег народа – „ми и ви”, а између нас непремостиви јаз. Зашто тако лако заборављамо мисао великог Слободана Јовановића: „Добро је само оно јединство које не искључује разноврсност.”

Уље на ватру додатно је долио председник Републике Српске Милорад Додик, ничим изазван и прозван, дајући пуну подршку председнику Вучићу који се није налазио као кандидат ни на једној изборној листи: „Република Српска је масовно уз Александра Вучића и даје му пуну подршку на предстојећим изборима.” Чињеница је да некада ћутањем помажемо себи и ближњима, поготово ако је ћутање искрено и добронамерно, са циљем да неког сачувамо од нас самих.

Колико има неистине у речима председника Републике Србије да опозиција „нема програм”, говори чињеница да смо недавно изашли са целом књигом о суштинским променама у здравственом систему Србије. Верујте ми на реч, у књизи нема ни „мржње” ни „дреке”, али има на десетине конкретних предлога, идеја и могућих решења за многобројне и вишезначне проблеме.

А подсећам, писање је само фотографисање својих мисли и идеја, док су књиге, између осталог, најбољи антидот против заборава. Један наш афористичар луцидно је приметио и објаснио један ендемски феномен: „Срби су један од најстаријих народа, зато брзо и лако заборављамо.”

Шта не треба да заборавимо у нашој, географски прелепој, Србији?

Неоспорно је да су после 2012. године учињени значајни кораци у побољшању здравствене инфраструктуре, куповини савремене опреме и технологије, на увођењу интегрисаног здравственог информационог система. Приметно је да су потрошена огромна финансијска средства, повремено без стручног покрића, најчешће из кредита и нетранспарентно. Међутим, не треба заборавити да су неки проблеми остали нетакнути или, чак, увећани: лоша кадровска политика, бројне грешке у организацији и руковођењу, надмоћ куративе над превентивом, озакоњена корупција, губитак поверења пацијената у здравствене раднике, висока смртност код болесника са малигнитетом, потцењивачко вредновање рада итд.

Не треба заборавити, ма колико сећање било селективно, да су актуелни властодршци били на власти и током деведесетих година прошлог века. Прича о историјским грешкама из тог периода, чије последице и данас трпимо, захтевала би у времену преиспитивања и свођења рачуна, обимну и аналитичку књигу. За сада, за све који су били на власти (рачунам и на оне од 2000. до 2012. године) или су сада на власти, постављам само једно од бројних могућих питања:

Како објашњавају чињеницу да су Србија и Чешка 1990. године, са приближним бројем становника, имали готово идентичан бруто друштвени производ (40,4 наспрам 40,7 милијарди УС долара), а да је 2021. године разлика била неразумно велика на нашу штету (63,08 наспрам 281 милијарду УС долара). Како нам је „нестало” скоро 220 милијарди УС долара на годишњем нивоу? Да ли постоји нечија одговорност или смо сви ми недужни који тренутно живимо у „златном добу”?

Редовни професор Медицинског факултета у пензији и председник Одбора за здравље „Србија центар” (СРЦЕ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa