Идвор чува нови крст крајпуташ

Идвор – Обичај подизања крста крајпуташа задржао се у многим заједницама, а и данас је добар пример вере и јединства сељана. И сама градња крста повезивала је људе, чинила их ближим и давала им осећај безбедности. То се и најбоље види у живом обичају окупљања око крста за сеоску славу. Тако су и мештани Идвора „црвено слово”, тек минулу славу Свети Никола, обележили литијом до излаза из села у правцу ка седишту општине Ковачица. Ту је управо постављен нови крст крајпуташ. Поп га је освештао, а они су се и на овај начин духовно припремили за највећи хришћански празник – Божић.

Све до 1736. године село Идвор налазило се на локацији данас познатој као Старо село, пола километра северније од данашњег насеља и на то време, али и положај прве сеоске цркве подсећа управо спомен-обележје, зидани крст. Стајао је доскора на истом месту стари крст од дрвета, али изложен ветрометини тешко је оштећен, те је сада замењен новим. На постојећи постамент постављен је крст висок преко два метара, од тиковине, што како за „Политику” напомиње овдашњи парох Саша Чатлајић, има посебну симболику.

„Он подсећа на предање да је Христ распет управо на крсту направљеном од тиковог дрвета. То дрво је изузетно дуговечно, отпорно на спољне утицаје, не упија воду и не трули, па може да потраје и до 500 година. У мултинационалној Војводини, свака заједница има свој крст. Они се по изгледу разликују, али им је заједничко да показују које је већинске вероисповести становништво тог места. Обично се уздижу на улазу или излазу из насеља, а верује се и да штите мештане и путнике од свега лошег. Зато је обичај, када се поред таквог крста пролази, да се човек прекрсти, што је знак да је бог са њим”, прича парох идворски Саша Чатлајић.

Идворци су имали жељу да свој стари крст крајпуташ замене. У том науму је помогао један од њих, који о свом делу не жели да говори. Неколицина запослених у његовој приватној фирми, прихватила се посла израде и постављања крста. Тако је нова идворска светиња добила и метална ојачања, распеће у дуборезу, наместо претходно осликаног крста. Сада један од најстаријих библијских приказа „спасење кроз Христову жртву”, сада чува ово јужнобанатско село. Крст је висок близу пет метара и постављен је уз благослов православне парохије овдашњег храма Благовести Пресвете Богородице.

Широм Војводине крстови у селима, на раскрсницама и крај путева, јављају се у два облика, као распеће и као класичан крст, па иако им се употреба мењала, значење је остало исто – за хришћане је он симбол васкрсења и победе духа над материјом. Некада су на Бадње јутро, распећа била и места поласка сељана у сечу бадњака, а крај њих су се они палили и коло развијало. Као стара религијско-друштвена пракса, обичај подизања крста уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.