Захидова минијатура

Партизан је, после низа од девет узастопних утакмица без победе, коначно савладао Црвену звезду у првенству (2:1). Тако се вратио на прво место са кога се недавно стрмоглавио, јер је пет кола пре краја јесењег дела сезоне имао шест бодова више од „вечитог ривала”.

На зимски предах, додуше, одлази само с најмањом могућом предношћу, али је од аритметичког показатеља много значајнији онај вољни. Кад се нашао на највећим мукама показао се, вероватно је претерано да се каже као јунак, али, у сваком случају, као дорастао врло тешком искушењу.

Свака Партизанова победа против комшије је за њега посебан успех, јер у међусобним окршајима у шампионату (овај је био 171) губи чак са 67:48. Последњи успех је од оних на које нико не ставља било какву примедбу, али то не би требало да га занесе.

Исход је могао да буде сасвим другачији. Да је, на пример, Катаи, који је много пута „црно-беле” завио у црно, у сам смирај меча био присебнији окршај би се завршио нерешено, Црвена звезда би задржала прво место с два бода преимућства и оцене на крају фудбалског полугођа би биле другачије.

Партизанови фудбалери, а пре свега тренер Дуљај, прострли су се колики им је губер. Свесни, што се каже, где су шупљи, играли су „старовремски”. Обрамбени играчи се нису трошили изношењем лопте, па је сачувана свежина врло могућ разлог што није било поклона противнику да да гол што је ове године, рачунајући и пролеће, била готово редовна појава.

Голман је, такође као у стара времена, испуцавао лопту далеко, није покушавао, што је постала мода, да се преобраћа у играча. Његов колега из Црвене звезде, који је доведен, јер „боље игра ногом”, начинио је медвеђу услугу свом тиму и тренеру, чији је адут баш због тога био. Његов покушај да дода Канги на средини терена Захид је не само осујетио, него се докопао „живе” лопте и с њом приредио фудбалску минијатуру. Варком је у ћорсокак послао Хванга, затим, кад се пред њим препречио бедем у црвено-белом, сервирао стопостотну шансу Салдањи, који ју је претворио у 2:0.

И поред прочитаног голмана Глазера, укопаног Канге и олако превареног Хванга вероватно од поготка не би било ништа да Родић није био дезоријентисан. Оставио је „свог човека” Калулуа и кренуо без икаквог разлога у рикверц, чиме је омогућио Салдањи да не буде у офсајду. Иначе, Драговић, као последњи играч одбране, приметио је да је најбољи стрелац лиге иза њега и с разлогом није предузео ништа да га „покрије”.

Родић је допринео и да Партизан поведе, јер је потпуно непотребно начинио прекршај на рубу свог казненог простора. Али, играчи, и то не само у нашој лиги, уместо да трезвено процене ситуацију, својим стартом главобољу пребаце на судију, па нека он преломи да ли је то за најстрожу казну. Откад постоји ВАР пресуда не зависи искључиво од утиска једног судије, него своју реч каже и „порота”, која изучава снимке спорног догађаја.

У овом случају ловорике заслужује Стојковић. Иако је бек снашао се као прекаљени нападач. Из безизгледне ситуације је извукао највише. Уместо да с корнер-линије шаље лопту пред гол кад му у сусрет хита супарник, он се убацио између лопте и Звездиног играча. Уследио је клизећи старт, чији исход је био неминован – рушење фудбалера у нападу.

Партизан није по игри надвисио свог најљућег противника, али је играо најзрелије што у овом тренутку може. На свим домаћим утакмицама он има иницијативу, плете мрежу нашироко, изводи споре акције, али на овој је био другачији. Углавном су Звездини играчи лупали главу како да се пробију. Истина, неколико пута су успели у томе, међутим, нису умели то и да искористе.

У једног од јунака Партизанове победе је израстао голман. Јовановић је у неколико наврата задивљујуће сачувао свој гол. Парадом, којом је из самих рашљи извукао Кангину лопту упућену из слободног ударца, дичили би се и најславнији чувари мреже. Ипак, као и готово сви савремени голмани, уздржава се да се с гол-линије баци на лопту, која је на два-три корака од њега. Тако је и примио гол. Ту се намеће и питање како је могуће да двојица противничких играча (Ндијаје и Катаи) буду препуштена само једном свом (Илић)?

Иако ова утакмице није преломила исход битке за титулу присталице Црвене звезде су је доживеле као катастрофу, која је већ узбуркала клупске воде. Жртвени јарац је одмах постао тренер, који, притиснут високо постављеним метама, уз то у какве никада у животу није гађао, можда и није имао довољно времена да подеси нишанске справе.

Партизан нипошто не би смео да помисли да су му штаб и војска постали непобедиви. Преко зиме имаће много да се ради и на ојачавању сопствених фортификајских препрека, а исто тако и на тражењу начина да се пробијају туђа утврђења.

Ова победа јесте тријумф тренера и његових играча, али од ње неће бити вајде ако завлада тријумфализам. После утакмице су и Дуљај и неки фудбалери „црно-белих” тако говорили, међутим, не мора да значи да је оно на језику исто тако и на срцу и у глави. У Хумској могу и треба да буду презадовољни оним што су остварили, јер ко је летос предвиђао да ће, с обзиром на све јаде, који су задесили клуб, да се вину и изнад шестоструког узастопног шампиона наше земље.

Узгред, овај„вечити дерби” је распршио и једну општу и деценијама потхрањивану заблуду, а то је утицај на игру и резултат такозваног 12. играча. Партизан је без икакве помоћи с јужне трибине спровео и довео до победоносног краја утакмицу онако како је хтео.

Одложени „вечити дерби” је дошао Партизану као шлаг на торту. Искобељао се из безнађа, које се много пута ове године обрушавало на њега. и вратио му веру у боље сутра.