Ка­ко (не) тре­ба из­ве­шта­ва­ти о не­сре­ћа­ма

Иако су но­ви­на­ри­ма у Ср­би­ји до­ступ­не смер­ни­це за етич­ко из­ве­шта­ва­ње о на­си­љу и мен­тал­ном здра­вљу, на­чин на ко­ји ве­ћи­на ме­ди­ја из­ве­шта­ва о по­ро­дич­ном на­си­љу, са­о­бра­ћај­ним не­сре­ћа­ма, вр­шњач­ком на­си­љу, су­и­ци­ду, фе­ми­ци­ду и осо­ба­ма са мен­тал­ним смет­ња­ма, нај­че­шће је обо­јен сен­за­ци­о­на­ли­змом. Не­рет­ко се от­кри­ва иден­ти­тет жр­та­ва и чла­но­ва по­ро­ди­це, спе­ку­ли­ше се са мо­ти­ви­ма зло­чи­на, тра­га се за од­го­во­ром на пи­та­ње да ли је уби­ца имао здрав­стве­ни кар­тон у не­кој пси­хи­ја­триј­ској уста­но­ви, а сен­за­ци­о­на­ли­стич­ка и та­бло­ид­на ре­то­ри­ка до­дат­но тра­у­ма­ти­зу­је чи­та­о­це и гле­да­о­це ових ве­сти. Све су то раз­ло­зи због ко­јих гру­па пси­хо­ло­га оку­пље­на у не­вла­ди­ној ор­га­ни­за­ци­ји „Мен­тал хаб” го­то­во сва­ко­днев­но еду­ку­је пред­став­ни­ке сед­ме си­ле ка­ко (не) тре­ба из­ве­шта­ва­ти о тра­гич­ним и тра­у­ма­тич­ним до­га­ђа­ји­ма ко­ји­ма оби­лу­је на­ша сва­ко­дне­ви­ца, под­се­ћа на прин­ци­пе етич­ког но­ви­нар­ства и об­ја­шња­ва ка­кав ефе­кат на мен­тал­но здра­вље чи­та­ла­ца и гле­да­ла­ца има­ју та­бло­ид­ни тек­сто­ви.

Др Ми­ли­ца Ла­зић, на­уч­на са­рад­ни­ца на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду и је­дан од осни­ва­ча ор­га­ни­за­ци­је „Мен­тал хаб”, под­се­ћа да је она осно­ва­на пре три го­ди­не са ци­љем да Но­ви Сад бу­де бо­ље ме­сто за жи­вот осо­ба са мен­тал­ним про­бле­ми­ма. У по­чет­ку је рад пси­хо­ло­га оку­пље­них у овој не­вла­ди­ној ор­га­ни­за­ци­ји био ве­зан за мла­де ко­ји су има­ли ис­ку­ство хо­спи­та­ли­за­ци­је у пси­хи­ја­триј­ским уста­но­ва­ма, а он­да су по­че­ли да раз­ми­шља­ју шта мо­гу да ура­де ка­ко би се за­јед­ни­ца сен­зи­би­ли­са­ла за љу­де са мен­тал­ним про­бле­ми­ма, па су пре две го­ди­не по­че­ли да ра­де мо­ни­то­ринг ме­ди­ја. Од та­да го­то­во сва­ки дан из­ве­шта­ва­ју о то­ме ка­ко (не) тре­ба из­ве­шта­ва­ти о не­сре­ћа­ма и под­се­ћа­ју да но­ви­на­ри мо­ра­ју да во­де ра­чу­на о до­бро­би­ти осо­бе о ко­јој из­ве­шта­ва­ју и ста­ве се у „ту­ђе ци­пе­ле”, од­но­сно уло­гу жр­тве и ње­не по­ро­ди­це и при­ја­те­ља.  

– Зна­ли смо да по­сто­је но­ви­на­ри ко­ји има­ју до­бре на­ме­ре, али не зна­ју ка­ко тре­ба да се из­ве­шта­ва на етич­ки и про­фе­си­о­на­лан на­чин, као и они ко­је ни­шта не­ће од­ви­ћи од та­бло­ид­ног из­ве­шта­ва­ња, али смо хте­ли да еду­ку­је­мо све ка­ко (не) тре­ба из­ве­шта­ва­ти о мен­тал­ном здра­вљу. Па­ра­лел­но смо ор­га­ни­зо­ва­ли еду­ка­ци­ју за но­ви­на­ре на ко­јој су струч­ња­ци за мен­тал­но здра­вље и ме­диј­ски про­фе­си­о­нал­ци при­ча­ли о то­ме ка­ко тре­ба пи­са­ти о су­и­ци­ду, фе­ми­ци­ду, си­ро­ма­штву, а на­пра­ви­ли смо и мре­жу од сто пси­хо­ло­га ко­ји су до­ступ­ни но­ви­на­ри­ма у пре­ко 15 ме­ста у Ср­би­ји и њи­хо­ве кон­так­те по­сла­ли на ви­ше од 600 ме­диј­ских адре­са – на­во­ди др Ла­зић. 

На­ша са­го­вор­ни­ца, ко­ја је и уред­ни­ца при­руч­ни­ка „Ка­ко из­ве­шта­ва­ти о мен­тал­ном здра­вљу”, ис­ти­че да у на­сло­ви­ма до­ми­ни­ра­ју та­бло­ид­не фра­зе по­пут „сни­мак ле­ди крв у жи­ла­ма”, „по­след­њи ми­ну­ти жи­во­та жр­тве”, „ка­ме­ре сни­ми­ле је­зив де­таљ”. Она упо­зо­ра­ва да се че­сто екс­пли­цит­но из­ве­шта­ва о на­чи­ни­ма уби­ства или са­мо­у­би­ства, да је из­ве­шта­ва­ње о фе­ми­ци­ду не­рет­ко оп­те­ре­ће­но спе­ку­ла­ци­ја­ма о пре­љу­би или не­вер­ству же­не, као и да се на­кон са­о­бра­ћај­них не­сре­ћа не­рет­ко при­ка­зу­је ме­сто уде­са. При­че о уби­ству пре­тва­ра­ју се у ма­те­ри­јал за сва­ко­днев­но ре­кон­стру­и­са­ње до­га­ђа­ја и из­но­ше­ње мно­го­број­них, ка­ко про­ве­ре­них, та­ко и не­про­ве­ре­них де­та­ља и ин­фор­ма­ци­ја у ве­зи са уби­стви­ма, а оно од че­га но­ви­на­ри тре­ба да се уз­др­жа­ва­ју је­су спе­ку­ла­ци­је и не­по­у­зда­не ин­фор­ма­ци­је ко­је мо­гу да оме­та­ју ис­тра­гу. Та­бло­ид­ни реч­ник, не са­мо да је не­по­тре­бан већ мо­же би­ти и ште­тан за по­ро­ди­цу и при­ја­те­ље жр­тве, као и све чи­та­о­це, с об­зи­ром на то да је реч о емо­тив­ном и те­шком до­га­ђа­ју, под­се­ћа на­ша са­го­вор­ни­ца и до­да­је да из­ве­шта­ва­ње о тра­гич­ним до­га­ђа­ји­ма увек зах­те­ва ве­ли­ку па­жњу и по­што­ва­ње ин­те­гри­те­та жр­тве и ње­не по­ро­ди­це, као и осла­ња­ње на по­у­зда­не из­во­ре ин­фор­ма­ци­ја. Због то­га овај при­руч­ник кроз кон­крет­не при­ме­ре но­ви­нар­ских тек­сто­ва „са гре­шком” и штет­ним на­ра­ти­ви­ма о мен­тал­ном здра­вљу ну­ди и ала­те и смер­ни­це ка­ко да но­ви­на­ри при­сту­пе те­ми мен­тал­ног здра­вља, али и де­стиг­ма­ти­за­ци­ји осо­ба са пси­хич­ким про­бле­ми­ма. 

„Мој је ути­сак да ве­ли­ки број но­ви­на­ра не зна шта пи­ше у етич­ком ко­дек­су јер се че­сто от­кри­ва иден­ти­тет жр­та­ва и ин­тим­ни де­та­љи из ње­ног жи­во­та, ула­зи се у мо­ти­ве из­вр­ше­ног зло­чи­на и ра­ди се пси­хо­ло­шка ана­ли­за осо­ба ко­је но­ви­на­ри ни­кад ни­су ви­де­ли и за ко­ју ни­су ни струч­ни, ни ква­ли­фи­ко­ва­ни да је оба­вља­ју. Та­квим на­чи­ном из­ве­шта­ва­ња по­ро­ди­ца и при­ја­те­љи жр­тве до­дат­но се тра­у­ма­ти­зу­ју. Та­ко­зва­ни клик­бејт, од­но­сно сен­за­ци­о­на­ли­стич­ки на­сло­ви, нај­че­шће не­ма­ју уте­ме­ље­ње у ре­ал­но­сти, већ слу­же да се при­ву­ку чи­та­о­ци, као и да се љу­ди по­зо­ву да ко­мен­та­ри­шу са­др­жај тек­ста. На­жа­лост, ти ко­мен­та­ри че­сто су стра­шни­ји од са­мог тек­ста и до­дат­но вре­ђа­ју жр­тве и уз­не­ми­ру­ју и тра­у­ма­ти­зу­ју чла­но­ве ње­не по­ро­ди­це и при­ја­те­ље”, ис­ти­че др Ми­ли­ца Ла­зић и под­се­ћа да је при­руч­ник „Ка­ко из­ве­шта­ва­ти о мен­тал­ном здра­вљу” до­сту­пан на сај­ту „Мен­тал ха­ба”, а ова ор­га­ни­за­ци­ја при­пре­ма и мо­ни­то­ринг ме­диј­ског из­ве­шта­ва­ња о ме­диј­ском здра­вљу то­ком 2023. го­ди­не, ко­ји ће об­ја­ви­ти то­ком мар­та.