Тасови на ваги

Таман кад се помислило да је Ивица Дачић политички готов, Вучић га је изненада позвао да сиђу до реке. Локација се подразумева – „Београд на води”. Дачић је довољно дуго каснио да се Вучић наоружа стрпљењем, али је и био довољно брз да му то не сруши све тањи коалициони капацитет. Иако највећи губитник на изборима, Дачић се није суочио са огледалом, већ са дигитроном, који му је поручио: можда ниси више најпожељнији тас на ваги, али још постојиш.

Ако мачке имају девет живота и ако се сложимо да их је лидер социјалиста одавно све потрошио, нарочито фијаском на овим изборима, остало је довољно трагова Ивице да са свега шест освојених мандата у Београду поново остане неопходан састојак за стварање напредњачке већине у престоници. Вучићевој листи „Србија не сме да стане”, плус СПС, недостају два мандата у Скупштини града за већину, а преполовљени Ивица, кога су престигли и доктор Бранимир Несторовић и Милош Јовановић, ипак се узда у први закон српске политичке антигравитације: некада изборни раст представља пад у провалију, а понекад изборна катастрофа значи ново гурање камена уз брдо. Ако Сизиф зна да је то узалудно, Дачић зна да није.

Кад год се чинило да је шеф црвених орочен, и само што није нестао, и после пада Милошевића, када је преузео партију, и када је савршено испеглан изашао из коферчета, а потом из банане, његов рад на одређено време у српској политици потрајао је 30 година. Изгледа да једино Вучић зна с ким има посла: с човеком глатког лица, а препуног ожиљака које Дачић пажљиво премазује.

Да је другачије, дао би оставку на место лидера СПС-а и придружио би се тренутном политичком чистилишту, као што су то учинили Вук Јеремић и Бошко Обрадовић.

Још један од играча који је преостао између Александра Вучића и Драгана Ђиласа може мирно да чека одлуку овог првог о томе да ли ће поновити изборе у Београду или ће, како је препоручио амерички амбасадор Кристофер Хил, Срби мирно провести предстојеће празнике. Тај трећи човек који је постао тас на ваги јесте лидер коалиције Нада и шеф Новог ДСС-а Милош Јовановић

Док се творац идеје да је једина сврха бављења политиком трајање на власти сада налази на ивици опстанка, тргујући мандатима за власт у Београду евентуалном позицијом у влади, почетник Бранимир Несторовић је спектакуларно улетео у политички универзум. Харизматични доктор Несторовић, звезда алтернативних медија у интернет галаксији, годинама је градио имиџ професора медицине –весељака, са излетима у езотерију, где се возикао Теслином временском машином или скенирао потенцијалне ванземаљце у нашим редовима, који су, по његовој дијагностици, сви од реда плавооки. Баш као и он! Али, ко год верује да је доктор Нестор сишао са неке од планета да омађија Србе као осми путник, грдно се вара.

Нови, далеко тежи коалициони тас на ваги од Дачића, поседује харизму која не може да се стекне на академијама за лидере. Једноставно је непрскани таленат, попут медицинске верзије Богољуба Карића.

Како је много људи било сумњичаво по избијању пандемије ковида, а доктор Несторовић је одмах изашао са тезом да је реч о најсмешнијем вирусу на свету, те препоручио уочи проглашења ванредног стања женама да шопингују у Милану. Истовремено је изазвао скепсу у академским круговима и међу колегама из Кризног штаба, али и обожавање међу поклоницима теорије завере, антиваксерима и онима који верују да је земља равна плоча.

Наравно да је Несторовић, узгред сјајан лекар који манијакално чита страну штампу и прати најновија медицинска истраживања, али и анализира шта прија уху људи који не верују систему, постао антисистемска појава и за свега две недеље кампање заузео простор који одлучује ко ће владати Београдом.

Али покрет „Ми – глас из народа” не чини само др Несторовић, већ још неколико оснивача интелектуалаца, међу којима су политиколог Александар Павић, генерал у пензији Митар Ковач, новинар Јован Јањић, адвокат Бранко Павловић, који су махом окренути ка Истоку, односно ка Русији. Њихово суверенистичко виђење света, уз стратегију ненападања политичких противника и општу препознатљивост др Нестора, почистили су десницу, пре свега коалицију Бошка из Двери и Милицу Заветницу. Да Несторовић може постати фактор икс ових избора могло је да се предвиди на прошлим општим изборима, када је Несторовић укључио машину на максимум и подржао Двери, што им је можда и било пресудно да уђу у парламент.

После објављивања резултата, Несторовић је одмах пригрлио статус нове политичке звезде, дајући често двосмислене изјаве о томе кога ће подржати у састављању београдске већине, чиме је постао најскупља роба на политичком тржишту. Одмах је по друштвеним мрежама ставио шајкачу на главу, прихватајући не само шале на свој рачун већ потенцирајући имиџ човека из народа, па макар загледаног у звезду Сиријус. Настављајући да скупља симпатије неопредељених бирача који нису видели алтернативу између листа „Србија не сме да стане” и „Србија против насиља”, он поручује да неће дозволити обојену револуцију и промену власти на улици, ограђујући се од протеста испред Републичке изборне комисије, уз подршку бирачима из Републике Српске који су гласали на изборима у Србији.

Али, његова кључна порука јесте да неће подржати ни једне ни друге, дакле ни Вучића ни Ђиласа, чиме је трасирао пут новим изборима у Београду. То ће му подићи још више цену на десници, јер се противи француско-немачком плану, а Вучића је условио да ће га подржати само у три случаја: ако се одрекне Бриселског споразума, ако заборави на француско-немачки план и ако протестанти испред РИК-а покушају да насилно промене власт.

Евентуално понављање избора у Београду представљало би катастрофалну вест за Дачића, јер после децембарског бродолома социјалиста не видим да црвени могу да смисле кампању која би их извукла из чистилишта. Дигитрон би, једноставно, престао да одговара Дачићу на питања.

Још један од играча који је преостао између Александра Вучића и Драгана Ђиласа може мирно да чека одлуку овог првог о томе да ли ће поновити изборе у Београду или ће, како је препоручио амерички амбасадор Кристофер Хил, Срби мирно провести новогодишње и Божићне празнике. Крис Хил је изборе оценио као уобичајени стрес-тест за сваку земљу, објављујући да се Американци радују наставку сарадње са владом Србије и да ће се решити мањкавости током изборног процеса које су уочили страни посматрачи. Интересантно је да се Хил огласио истога дана када је Вучићу на изборима честитао и Александар Лукашенко.

Тај трећи човек који је постао тас на ваги јесте лидер коалиције Нада и шеф Новог ДСС-а Милош Јовановић. Критикујући довољно Вучића да постане веома пожељан бирачима из „Србије против насиља” и довољно се ограђујући од њихових протеста због наводне невиђене изборне крађе, постао је веома пожељан као усисивач за прикупљање десничарских гласова, грађаниста и неопредељених. Јовановић следи тактику Војислава Коштунице, само ради на више обртаја. Али, о њему за сада треба много више да брину лидери „Србије против насиља” него Вучић.