Свештеничке одежде – вредност која се чува

Суботица – У породичној кући у селу Торњош надомак Суботице, Ерика Гајдош једну од соба породичне куће претворила је у радионицу. Велики сто прекривен је комадима гардеробе на којој ради, ту су и пегле, три радна стола, на сваком различите генерације „Багатових” шиваћих машина. „Најбоље су”, каже док ставља руку на главу машине на којој управо ради.

Пред њом на столу су дуге траке златножуте боје од помало склиског сјајног материјала. Педантно их савија по дужини и причвршћује прибадачама. Овако формиране сјајне узане траке у ствари су будуће крагне украсног горњег дела који преко рамена стављају млади ђакони у римокатоличкој цркви. Управо шије 16 комплета одежде за ђаконе и жури да их заврши пре божићних празника. На столу у трпезарији већ су уредно сложене њихове беле одежде беспрекорно сашивене.

Ерика Гајдош је економски техничар, радила је у многим предузећима јер деведесетих година посао се лако губио. Ипак, каже, оно што никада није престајала да ради јесте њен хоби – шивење.

„Прво сам шила поред маме, уз њу. А онда и сама. Имам три сина, увек је било шта да се сашије, поправи, скрати, и нама и другима”, прича Ерика. Њена спретност и умеће последњих година одвели су је у ненадном смеру.

Пре неколико година, из локалне цркве, у којој је активна на административним пословима, донели су јој једну стару свештеничку одежду да је поправи. „Прво сам радила на тканинама које се користе у цркви, прекривачима за олтар, поправљала их на местима где су били искрзани. Онда су ми донели свештеничку одежду коју је требало рестаурирати и рекли: знаћеш ти то”, прича Ерика.

У том периоду и епидемија короне је утицала на Ерикин посао. До тада велики део нових одежди и делова гардеробе католичког свештенства набављан је у Пољској. Због разних транспортних и трговинских ограничења, почела су да се траже нова решења.

Ерика Гајдош почела је, опрезно, да на машини за вез поправља старе одежде. Поједине је, да би спасила тканине, морала потпуно да растави и тада би прецртавала шему по којој су шивени. То је била полазна тачка за кројење и шивење нових одежди.

„Свештеници воле старе одежде, оне и јесу вредност коју треба сачувати. Делове старих одежди везле су опатице, или девојке и жене из виших слојева које су могле томе да посвете време. За тај ручни рад потребно је стрпљење”, каже Ерика. Показује нам неколико старих одежди, плаштова који су некада вероватно били пурпурно црвени, са средишњим делом у златно тканим нитима са јасним верским симболима. Боје су избледеле, ткање се понегде похабало. „Средишњи део са златном траком и симболима биће сачуван, где је потребно вез ћу поправити, а испод ћу сашити нову одежду”, објашњава Ерика и размотава плаштове које је већ спасила. Тек када она покаже места на одежди могуће је уочити траг њене игле којом је спасила, понекад и сто година, стар вез.

Нове одежде шије од материјала које купује у добро снабдевеним приватним продавницама у Београду. Следи захтеван посао кројења за који нема довољно места у својој кући. Иначе, у трпезарији породице Гајдош за столом има места за 16 укућана, толико их је када се окупе њена три сина са породицама, супругама и седморо унучади. Ипак, ни овај дуги сто није довољан за кројачки табак какав захтева нова одежда, па га кроји у друштвеним просторијама жупе где састави столове и несметано ради.

Ерика Гајдош до сада је шила и рестаурирала црквене одежде свештеницима из Суботичке бискупије, онима из Новог Сада, Мађарске, Немачке... Годишње кроз њене руке прође око 50 одежди које или треба спасити да потрају и новој генерацији свештеника, или сашије потпуно нове. Свакодневно нагнута над машином проводе најмање четири и више сати, па иако је већ неколико година у пензији, за њу нема одмора. Прича како су двориште, окућница и неговање цвећа брига њеног мужа и да то њу не интересује.

Сваки верник вероватно има свој начин на који испољавања религиозна осећања. Ерика Гајдош каже да је она то пронашла у стрпљивом раду на одеждама.

„Ово је мој хоби, добро се осећам када шијем и волим то да радим. Ништа ми није тешко и некако осећам, док то радим, док спасавам стари вез или плашт, да сам повезана са својом вером, да сам тада ближа Богу.”