(Не)научене лекције

Почетком децембра објављени су резултати међународне студије ПИСА 2022. Налази ове студије се користе у великом броју земаља као својеврсно огледало које нам даје увид у квалитет и праведност образовања. У земљама у којима се питање образовања нових генерација сматра важним, објављивање резултата је само успутна тачка у сталном процесу унапређивања образовања. О њима се воде дискусије и у стручној и у широј јавности и они су предмет озбиљних промишљања како би се извукле поуке и усмериле будуће политике у домену образовања. Свака особа која чита овај текст може сама за себе да процени у којој мери се у нашем друштву посвећује пажња питању образовања. Моје мишљење је да на овом тесту не бисмо добили прелазну оцену.

Мој допринос позиву на озбиљније промишљање налаза студије ПИСА 2022. посвећен је питањима: шта се испитује овом студијом, који су најважнији резултати о којима треба да дискутујемо, шта су важне поуке ових налаза и најважније – шта би требало да радимо.

ПИСА задаци су креирани заједнички од стране свих учесника са циљем да се испита у којој мери ученици могу да примене знање приликом разумевања и формулисању адекватног решења проблемских ситуација са којима се срећемо у свакодневном животу. Важно је нагласити да се у овој студији не испитује пука репродукција знања. Не постоје задаци у којима ће се од ученика захтевати да од речи до речи понове неку формулацију коју су научили раније или да покажу да су запамтили велике количине података. Пошто се у нашим школама и даље највише пажње посвећује усвајању знања и његовом репродуковању, може се поставити питање да ли су нам ПИСА тестови уопште важни.

Иако постоји раскорак између онога шта и како наши ученици уче у школи и онога што се испитује ПИСА тестовима, моје мишљење је да су они за нас, донекле парадоксално, још важнији. Ако се сложимо да ће за успех у животу нових генерација бити важније да ли имају вештине разумевања и решавања проблема него да ли умеју да репродукују широку лепезу чињеница и знања, онда ћемо се лако сложити да су нам ПИСА резултати значајни пошто нам дају увид у то у којој мери наше образовање припрема нашу децу и младе за њихову будућност. Мој предлог би био да се раскорак између доминантних пракси у нашим школама и ПИСА задатака реши тако што ћемо променити образовање уместо да одбацимо ПИСА огледало.

Када су у питању постигнућа наших ученика у студији ПИСА 2022, прво што упада у очи јесте налаз да су просечни резултати наших ученика на истом нивоу као у претходном ПИСА тестирању 2018. Иако су представници владе говорили да су наши резултати бољи него у претходном циклусу ПИСА истраживања, истина је да су они идентични и да наши ученици нису ни напредовали ни назадовали. Други важан налаз којих бих издвојио односи се на чињеницу да је праведност образовања значајно смањена у периоду од 2018. до 2022. године. Наиме, у претходним ПИСА циклусима ми смо спадали у ред земаља у којима су ученици из сиромашнијих породица имали сличније шансе да се образују као ученици из боље стојећих породица. ПИСА резултати из 2022. нас упозоравају да је утицај социоекономског статуса на постигнућа ученика порастао у Србији и да је достигао ниво који постоји у земљама ОЕЦД. Другим речима, оно што је некада била предност нашег образовања почели смо да губимо.

Када је реч о налазу да су постигнућа наших ученика остала на истом нивоу као што су била у 2018. години то је добра вест. Треба да се подсетимо да је пандемија „појела” две и по године образовања. Велики број часова није одржан, а још већи број часова је одржан преко онлајн платформи уместо уживо. Међутим, овај налаз треба да буде и разлог за бригу будући да отвара питање квалитета нашег образовања. Ако ученици постижу исте резултате упркос свим невољама и изгубљеним часовима током пандемије, шта нам то говори о делотворности онога што се дешава на часовима и нашим школама? Да ли нам овај налаз сугерише да оно што се дешава у нашим школама нема неки значајан ефекат када је у питању њихова способност за разумевање и решавање проблема? Да ли то онда значи да бисмо могли без великих губитака да усвојимо иницијативу средњошколаца да се школска недеља скрати са пет на четири дана? Пуно је питања која захтевају озбиљно промишљање ако нам је образовање нових генерација заиста важно.

Налаз да је дошло до смањења праведности нашег образовања такође нам шаље забрињавајуће поруке. Чињеница да ученици из сиромашнијих породица имају мање шансе да се припреме адекватно за све изазове које их чекају у животу говори да ће они имати веће шансе да и сами буду сиромашни у будућности. Дакле, овај налаз нас упозорава да је „зачарани круг сиромаштва” почео да стеже у Србији и да живимо у друштву које отежава деци и младима који живе у тешким условима да стекну добро образовање и да им то буде карта за излазак из сиромаштва. Треба бити свестан да једном када се проблем неправедности у образовању укорени, он има бројне негативне последице у друштву и постаје врло тврдокоран. Бројне земље које се суочавају са високим степеном неправедности имају велике тешкоће да изађу на крај са овим проблемом. Зато бих рекао да је сада прави тренутак да се озбиљно посветимо овом проблему.

Много тога би требало да мењамо, и то из корена: начин на који се управља образовањем, статус образовања у нашем друштву, буџет који улажемо у образовање, програме и уџбенике, начин рада наставника, начин на који се наставници образују и усавршавају током своје каријере и тако даље. Међутим, први и најтежи корак у нашем случају јесте колико једноставан, толико и немогућ. Нама треба да се уозбиљимо као друштво и да коначно пређемо са речи на дела. Да нам уместо флоскула о важности образовања оно заиста постане важно и да почнемо озбиљно да се бавимо свим нагомиланим проблемима који су у дугом временском периоду занемаривани. Када пређемо Рубикон занемаривања образовања, сигуран сам да ћемо пронаћи добра решења за сва отворена питања.

*Експерт за образовање, редовни професор и шеф Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду