Чежња за државом

Рајске обале река Саве и Дунава, какве има мало који град у Европи, упркос великим улагањима града и надлежних комуналних служби, све више личе на велике депоније и попришта дивљања неких хорди из давно минулих времена. Узалудни су напори грађана који живе у непосредној близини да очувају ред, благодети природе и оно што је људска рука учинила да нам живот буде лепши и лакши. Само у општини Нови Београд, смештеној између две мирне водолепотице, у току једне године разуларени људи – гласи званични податак меродавних – поломе 1.300 клупа. И када тамо заврше рушилачки поход, селе се у Улицу Дунавски кеј. На том делу обале посматрач може из рукава да преброји петнаестак поломљених гредица на клупама направљеним од гвожђа и бетона. Наравно, и бетон је оглодан, а гвожђе искривљено. После тога следи уништавање саобраћајних знакова. Тако, склоњена је забрана да се бициклистичком стазом крећу возила на моторни погон која тутње и дању и ноћу као да су на стази Монце. Па када прелете ту забрањену зону, љубимци на четири точка одмориште налазе на зеленој површини у близини споменика витешком мајору, браниоцу Београда од рушилачких похода, али туђина – Драгутину Гавриловићу. Коме су, затим, били потребни лимени улошци из мермерних одлагалишта за смеће, не зна се. Њих нема, као што нема ни тек постављених кантица намењених кучићима за смеће које остављају за собом.

Комунална полиција код нас, на жалост, не постоји. Што је то објективно прека потреба, у чему су неуобичајено сагласни и Београђани и надлежни фактори, никога не занима. Или бар то тако изгледа за ширу јавност. Ко ће бранити слово закона – не зна се. Зна се да надлежни то не чине, бар не онако како би то било целисходно.

Али, не лези враже. Јавашлук тог облика може се видети и на другим местима. Ако стигнете код судије за прекршаје општине Стари град, на адреси Студентски трг, видећете у чекаоници четири столице изнад којих пише да су "столице поломљене – седење забрањено". Било би веома тешко убедити обичног човека да је брига за његово добро велика, али је беспарица учинила своје. Чекајући прозивку судије, закључак је да сви морају да стоје. Ако треба и сатима. Баш као што је то честа слика у домовима здравља, болницама, градском превозу...

Или то што је нови станар у Толстојевој 33 на Топчидерском брду, некадашњем боравишту бившег председника државе, организовао вишедневну сечу разног дрвећа. Да ли је имао дозволу за тај посао за који је иначе предвиђена строга процедура надлежних у општини, инспекцији и "Зеленилу", није утврђено. Сви покушаји службеника оближње стране амбасаде да добију правоваљане информације из града, општине и инспекције нису уродили плодом. Сви су окретали главу правдајући се да не знају за проблем. А невоља је, по свему судећи, што нови станар има звучно име и презиме, па је, по њиховој логици, за сваки случај паметније не замерати му се. Као да није могућно да дотични човек једноставно није упућен у један од хиљаде прописа који уређују градски живот и да је по његовом мишљењу сасвим нормално и уобичајено, бар у том елитном крају, да у свом дворишту корисник може да уреди природу како му то најбоље одговара.

Због свега тога посебно занимљива је и објављена вест да су недавно у Немачкој ухапсили старца зато што је 1941. године избегао законску обавезу да служи војни рок и потом емигрирао у Швајцарску. Огрешење о закон није застарело у овом случају без обзира на сва разумна оправдања човека да није хтео у нацистичку војску. Завршио је у затвору.