„Опера” коју нисмо имали

У мору књига које ће, као и многих јесени уназад, преплавити Београдски сајам наћи ће се и једна од оних за које обично кажемо да нам недостају. На корицама те важне, дебеле, дуго припремане, књиге писаће: Гордан Драговић – Лексикон ОПЕРА. Око овог пројекта окупио се читав један стручни тим и четири године припремао је лексикон који излази у тиражу од хиљаду примерака, у издању Универзитета уметности у Београду.

Прелистати књигу какву досад нисмо имали, од око 800 страница, то значи проћи кроз четири века опере и сусрести се са 120 композитора и њихових 250 дела. Онај чије је име на корицама књиге, оперски редитељ, професор на ФМУ и први уметнички директор Мадленијанума Гордан Драговић испричао нам је:

– Ја сам иницијатор овога пројекта, организатор и главни редактор, али сам у њега укључио најзначајнија имена наше музикологије: Мелиту Милин, Надежду Мосусову, Роксанду Пејовић, Бранку Радовић, критичарку вашег листа... Све што је најзначајније у историји опере у овој je књизи, ту су и најбоља дела српских композитора, али и оних из других делова некадашње земље. То је неминовност: та дела смо и ми изводили. У овим крајевима, уосталом, оперско стваралаштво и није богзна како велико, па нам је у знатној мери и та историја заједничка.

Оно што је посебно занимљиво, сто од 250 опера у овој књизи настале су у 20. веку. Драговић и његови сарадници тиме су хтели да истакну како опера није нешто што припада свету музеја већ једна жива уметност која је, ево, закорачила у свој пети век. Тако су се ту нашла и нека „млађа” имена, попут Џона Адамса, Филипа Гласа или Данијела Берца, са својом „Маријом Антоанетом”, кога иначе нећете срести ни у једном светском оперском лексикону. У овом нашем присутна је и тежња ка превредновању извесних ствари на овом музичком пољу, па је део тога и повећан простор за оперу која припада „модерним временима”.

Као и у сличним књигама, и овде су основни подаци о опери – либрето, евентуални литерарни предложак, сиже, ликови (и њихови гласови), место светске премијере..., али и један важан, мало стручнији, опис дела који указује на његове главне уметничке тачке и карактеристике. Водило се, такође, доста рачуна и о ликовној страни овакве књиге. Да у њој буде што више оних мање познатих портрета композитора, понекад и сасвим ексклузивних, има ту и фотографија из детињства, а видимо их и у радовима сликара, каткад и најславнијих (Стравински кога је нацртао Пикасо, на пример). У „Опери” су и вињете чији је аутор Ана Ристић.

Боље познаваоце опере изненадиће и двадесетак преименованих дела. Гордан Драговић то је објаснио:

–Нове наслове не треба доживети као некакво показивање наше инвентивности или жеље за њиховим улепшавањем. Једноставно, хтели смо само да исправимо грешке које се већ годинама не исправљају. Рецимо, код нас оперу Мусоргског обично називају „Царска невеста”, а она је „Царева невеста”. То није исто! Или, такозвани „Сорочински сајам” Римског-Корсакова у овом лексикону зове се „Вашар у Сорочинцима”. Реч сајам појављује се тек у 19. веку, што ће рећи да је чак и дислоцирана, пошто се ради о причи из 17. века. Ето, то су само неки примери, зашто смо поједине наслове променили.

Нека мењају, они који робују навикама можда им ни ово исправљање грешака неће опростити, али на једној оваквој књизи немају им шта пребацити. Све о опери је међу њеним корицама.