Специјализација уништила дух игре

Када су Арига Сакија једном приликом питали како неко ко није био активан фудбалер може да постане добар и успешан тренер пронашао је заиста занимљив и упечатљив одговор; рекао је да не мораш прво да будеш коњ да би постао добар џокеј. Ово би могла да буде проницљива и безазлена паралела да није гарнирана толиком дозом сарказма. У сваком случају, шта год је Саки тиме хтео да каже, асоцијација није случајна, јер на неки начин илуструје однос модерног играча и тренера, и указује највећма на суштински положај и улогу, пре свега, самог играча, и на његове карактеристике.

Данас играч од малена постаје тако спортско-психолошки обликован да прима инструкције и од њега се не очекује да размишља и да покаже самоиницијативу, већ само да одради свој део посла. Одрадити свој део посла, што је најгоре, претвара се у „отаљати” свој део посла, јер у данашњим условима игре фудбалер не може да ужива у њој и да изрази свој таленат ,тако да то постаје максима његовог целокупног фудбалског израза. Отуђен од суштине саме игре, која би, уствари, кроз њега и требало да се потврђује, постао је ограничен и фудбалски деперсонализован. Фудбалски учитељи, који све више прихватају начин размишљања да је фудбалски колектив тек модерна радна организација у којој свако има свој део посла, све више се огрешују о играче и њихов развој, а тиме и о дух фудбалске игре.

Креативност није на цени

Специјализација је, наиме, познат историјско-економски „проналазак” који би требало да повећа продуктивност и он је основно начело производње или сваке сложеније људске делатности. Данас се већ у првим јуниорским селекцијама играч тактички усмерава, „тражи му се најбоља позиција”, одређује му се улога, и у тај крути оквир збија се његов таленат и, могуће, широк потенцијал. Тај процес обучавања играча за игру на одређеној позицији траје јако дуго, готово кроз све селекције, тако да сви остали квалитети и способности које је могао да развија бивају занемарени. Њима се већ у тим, раним годинама сервирају строго одређене тактичке шеме, а пошто их спремају и за игру у првом тиму многи клубови инсистирају на томе да и млађе селекције играју на исти или сличан начин. Не само да се уништава креативност играча разним мустрама, ограничавањем броја додира с лоптом, монотоним дриловима итд, већ се он сакати баш стављањем акцента на оне техничке елементе који су нужни за једну, највише две позиције на терену. Зато има толико изразитих левака, специјалиста за прекиде, дриблера, оних који имају добру „кифлу” или добру „дугу”, а све мање оних који би могли да имају све то заједно. Наравно да посебне склоности и таленат за одређене ствари у игри имају важну улогу, али у данашњем фудбалу је пре свега тактичка фрагментација и систематско запостављање целовитог играча узрок тој ограничености. Колико често још данас може да се чује да је неко „комплетан играч”?

Некада је начин игре „летећих Холанђана” било велико изненађење, у правом смислу те речи. Збуњивали су и доводили до лудила све противничке одбране и њихове тактичке системе. Кројф, Нискенс и дружина су на невероватан начин демонстрирали своју техничку супериорност, док је сама тактика била само спонтан производ управо тих техничких могућности. Није се техника као данас прилагођавала тактичким моделима вец обрнуто, техника, финеса и индивидуалност су одређивали начин игре. Тај концепт је био назван „тотални фудбал”. Он не прописује никаву чврсту тактичку шему, већ даје сваком играчу велику слободу, подстиче креативност и елиминише позициону игру, што је кључ свега, јер омогућује играчу да се нађе у било ком делу терена, у било ком моменту. Ту се наравно не ради о игри „слободним стилом” или игри у којој свако може да ради шта хоће, већ о смисленом надопуњавању у ком играчи, условно речено, само размењују места; дакле, на твоје место доллази саиграч који подједнако добро одговара захтевима те позиције. Из тога се лако да видети да се прво мора почети са стварањем играча који поседује довољно техничких способности и све оне карактеристике које му омогућавају да игра на више позиција истовремено, да би тај, или сличан начин игре, уопште био могућ.

Данашњи тренери, а нарочито они који раде са млађим категоријама, једног дана ће схватити да је у данашњем високо прорачунатом и шематизованом фудбалу то једини начин да се не само у индивидуалном смислу, гледајући сваког играча посебно, већ и у тактичком смислу буде аутентичан, оригиналан и што је најбитније од свега непредвидљив. То, надаље, доводи до потпунијег фудбалског доживљаја самих играча и гледалаца, неминовно се развија лепши стил игре, негује се пас игра, проницљивост, комбинације, дриблинг, а сваки играч постаје потенцијални стрелац. У томе не треба претеривати и „умирати у лепоти”, или играти на начин који је Меноти окаракетрисао речима да би „гол требало да буде само последњи пас у мрежу”, и спонтан производ такве идеје игре биће лепши фудбал. Он има двоструку вредност. Има већу вредност као атрактивнији начин игре, али и као продуктиван и тактички паметан начин игре, који осујећује све дефанзивне рачунице противника баш због своје непредвидивости и привидне импровизације. Ту се не ради о некаквој тактичкој утопији ,или уздаху за изгубљеном лепотом фудбалске игре, већ у суштини јако простој фудбалској филозофији, која се лако реализује, али којој је пре свега потребан поливалентан и комплетнији играч.

„Физикалисање” уместо надигравања

Све у свему, као што друштво ствара подељеног човека тако и модеран фудбал репродукује подељеног и осујећеног фудбалера. Уз све то, постоји један константан напор да се у цео фудбал уведу критеријуми помоћу којих ће се он најбоље спознати и оценити. Исто се покушава да уради и са играчем. За многе који не разумеју бит самог фудбала постаје све много јасније кад се игра, или перформанс самог играча уоквири у неки разумљив језик и јасне параметре. Кад је међутим игра универзална, атрактивна и креативна онда то постаје јединствен и сложен фудбалски израз, који се не да ухватити у појмовне оквире количине и не може бити мерљив или описан „фабричким” речником. Баш то је све уочљивије и све више доминира „колико” уместо „како”.

Нападачима се броји колико голова су дали (невероватно колико су нападачи постали тиме оптерећени), играчима се пребројавају пасови и километри, дефанзивцима дуели, голманима успешне одбране и примљени голови итд. Поред свега тога данас су софистицирана технологија и софтверске фирме ушли у фудбал да би помогли тренерима при анализи игре, анализи противника...

Фудбалер већ одавно има осећај да је део неког шоуа налик „великом брату” тако да додатно инсталиране камере на стадиону, које служе за скенирање његовог учинка на терену и тиме за процену његових способности, нису ништа ново. Ипак, присуство тих камера може да га додатно оптерети, јер све то модерном тренеру може да да све важнију референцу његове игре. Већ се, уствари, и примећује колико играч постаје опседнут новим стандардима који дефинишу шта је добра игра и, временом, у складу с тим и сам почиње да на тај начин валоризује себе као играча; на основу неких параметара тотално неважних за суштину игре, као што су претрчана дистанца или број контаката са лоптом.

А, уствари, фудбалски писмени новинари и прави љубитељи фудбала, којих је све мање, имају тако рефиниран укус да лако препознају добар и атрактиван фудбал. Он изазива осећај одушевљења и није га ни потребно посебно дефинисати и „схватати”.

Тај дебилизам бројева, статистике и квантитета не показује само колико се свим тим фудбалски љубитељ несвесно десензибилизује, већ и колико се фудбал претворио у најобичнији рад, играч у „физикалца” и да су све везе са игром и некаквим „вишим” умећем покидане. То се види из његовог доминантног језика, критеријума и начела рационалности, ефикасности и наравно количине, класичне вредности капиталистичког, индустријског начина производње и организације рада. Та „мануфактурна свест” и рачун се све више укорењују код свих релевантних људи који воде фудбал и утичу на његове процесе.

Уместо аутентичног фудбала имамо фудбал као рад и науку, а уместо играча са оригиналним фудбалским духом добили смо квантифицирану индивидуу...

* аутор је фудбалер Базела и репрезентативац Србије