Specijalizacija uništila duh igre

Kada su Ariga Sakija jednom prilikom pitali kako neko ko nije bio aktivan fudbaler može da postane dobar i uspešan trener pronašao je zaista zanimljiv i upečatljiv odgovor; rekao je da ne moraš prvo da budeš konj da bi postao dobar džokej. Ovo bi mogla da bude pronicljiva i bezazlena paralela da nije garnirana tolikom dozom sarkazma. U svakom slučaju, šta god je Saki time hteo da kaže, asocijacija nije slučajna, jer na neki način ilustruje odnos modernog igrača i trenera, i ukazuje najvećma na suštinski položaj i ulogu, pre svega, samog igrača, i na njegove karakteristike.

Danas igrač od malena postaje tako sportsko-psihološki oblikovan da prima instrukcije i od njega se ne očekuje da razmišlja i da pokaže samoinicijativu, već samo da odradi svoj deo posla. Odraditi svoj deo posla, što je najgore, pretvara se u „otaljati” svoj deo posla, jer u današnjim uslovima igre fudbaler ne može da uživa u njoj i da izrazi svoj talenat ,tako da to postaje maksima njegovog celokupnog fudbalskog izraza. Otuđen od suštine same igre, koja bi, ustvari, kroz njega i trebalo da se potvrđuje, postao je ograničen i fudbalski depersonalizovan. Fudbalski učitelji, koji sve više prihvataju način razmišljanja da je fudbalski kolektiv tek moderna radna organizacija u kojoj svako ima svoj deo posla, sve više se ogrešuju o igrače i njihov razvoj, a time i o duh fudbalske igre.

Kreativnost nije na ceni

Specijalizacija je, naime, poznat istorijsko-ekonomski „pronalazak” koji bi trebalo da poveća produktivnost i on je osnovno načelo proizvodnje ili svake složenije ljudske delatnosti. Danas se već u prvim juniorskim selekcijama igrač taktički usmerava, „traži mu se najbolja pozicija”, određuje mu se uloga, i u taj kruti okvir zbija se njegov talenat i, moguće, širok potencijal. Taj proces obučavanja igrača za igru na određenoj poziciji traje jako dugo, gotovo kroz sve selekcije, tako da svi ostali kvaliteti i sposobnosti koje je mogao da razvija bivaju zanemareni. Njima se već u tim, ranim godinama serviraju strogo određene taktičke šeme, a pošto ih spremaju i za igru u prvom timu mnogi klubovi insistiraju na tome da i mlađe selekcije igraju na isti ili sličan način. Ne samo da se uništava kreativnost igrača raznim mustrama, ograničavanjem broja dodira s loptom, monotonim drilovima itd, već se on sakati baš stavljanjem akcenta na one tehničke elemente koji su nužni za jednu, najviše dve pozicije na terenu. Zato ima toliko izrazitih levaka, specijalista za prekide, driblera, onih koji imaju dobru „kiflu” ili dobru „dugu”, a sve manje onih koji bi mogli da imaju sve to zajedno. Naravno da posebne sklonosti i talenat za određene stvari u igri imaju važnu ulogu, ali u današnjem fudbalu je pre svega taktička fragmentacija i sistematsko zapostavljanje celovitog igrača uzrok toj ograničenosti. Koliko često još danas može da se čuje da je neko „kompletan igrač”?

Nekada je način igre „letećih Holanđana” bilo veliko iznenađenje, u pravom smislu te reči. Zbunjivali su i dovodili do ludila sve protivničke odbrane i njihove taktičke sisteme. Krojf, Niskens i družina su na neverovatan način demonstrirali svoju tehničku superiornost, dok je sama taktika bila samo spontan proizvod upravo tih tehničkih mogućnosti. Nije se tehnika kao danas prilagođavala taktičkim modelima vec obrnuto, tehnika, finesa i individualnost su određivali način igre. Taj koncept je bio nazvan „totalni fudbal”. On ne propisuje nikavu čvrstu taktičku šemu, već daje svakom igraču veliku slobodu, podstiče kreativnost i eliminiše pozicionu igru, što je ključ svega, jer omogućuje igraču da se nađe u bilo kom delu terena, u bilo kom momentu. Tu se naravno ne radi o igri „slobodnim stilom” ili igri u kojoj svako može da radi šta hoće, već o smislenom nadopunjavanju u kom igrači, uslovno rečeno, samo razmenjuju mesta; dakle, na tvoje mesto dollazi saigrač koji podjednako dobro odgovara zahtevima te pozicije. Iz toga se lako da videti da se prvo mora početi sa stvaranjem igrača koji poseduje dovoljno tehničkih sposobnosti i sve one karakteristike koje mu omogućavaju da igra na više pozicija istovremeno, da bi taj, ili sličan način igre, uopšte bio moguć.

Današnji treneri, a naročito oni koji rade sa mlađim kategorijama, jednog dana će shvatiti da je u današnjem visoko proračunatom i šematizovanom fudbalu to jedini način da se ne samo u individualnom smislu, gledajući svakog igrača posebno, već i u taktičkom smislu bude autentičan, originalan i što je najbitnije od svega nepredvidljiv. To, nadalje, dovodi do potpunijeg fudbalskog doživljaja samih igrača i gledalaca, neminovno se razvija lepši stil igre, neguje se pas igra, pronicljivost, kombinacije, dribling, a svaki igrač postaje potencijalni strelac. U tome ne treba preterivati i „umirati u lepoti”, ili igrati na način koji je Menoti okaraketrisao rečima da bi „gol trebalo da bude samo poslednji pas u mrežu”, i spontan proizvod takve ideje igre biće lepši fudbal. On ima dvostruku vrednost. Ima veću vrednost kao atraktivniji način igre, ali i kao produktivan i taktički pametan način igre, koji osujećuje sve defanzivne računice protivnika baš zbog svoje nepredvidivosti i prividne improvizacije. Tu se ne radi o nekakvoj taktičkoj utopiji ,ili uzdahu za izgubljenom lepotom fudbalske igre, već u suštini jako prostoj fudbalskoj filozofiji, koja se lako realizuje, ali kojoj je pre svega potreban polivalentan i kompletniji igrač.

„Fizikalisanje” umesto nadigravanja

Sve u svemu, kao što društvo stvara podeljenog čoveka tako i moderan fudbal reprodukuje podeljenog i osujećenog fudbalera. Uz sve to, postoji jedan konstantan napor da se u ceo fudbal uvedu kriterijumi pomoću kojih će se on najbolje spoznati i oceniti. Isto se pokušava da uradi i sa igračem. Za mnoge koji ne razumeju bit samog fudbala postaje sve mnogo jasnije kad se igra, ili performans samog igrača uokviri u neki razumljiv jezik i jasne parametre. Kad je međutim igra univerzalna, atraktivna i kreativna onda to postaje jedinstven i složen fudbalski izraz, koji se ne da uhvatiti u pojmovne okvire količine i ne može biti merljiv ili opisan „fabričkim” rečnikom. Baš to je sve uočljivije i sve više dominira „koliko” umesto „kako”.

Napadačima se broji koliko golova su dali (neverovatno koliko su napadači postali time opterećeni), igračima se prebrojavaju pasovi i kilometri, defanzivcima dueli, golmanima uspešne odbrane i primljeni golovi itd. Pored svega toga danas su sofisticirana tehnologija i softverske firme ušli u fudbal da bi pomogli trenerima pri analizi igre, analizi protivnika...

Fudbaler već odavno ima osećaj da je deo nekog šoua nalik „velikom bratu” tako da dodatno instalirane kamere na stadionu, koje služe za skeniranje njegovog učinka na terenu i time za procenu njegovih sposobnosti, nisu ništa novo. Ipak, prisustvo tih kamera može da ga dodatno optereti, jer sve to modernom treneru može da da sve važniju referencu njegove igre. Već se, ustvari, i primećuje koliko igrač postaje opsednut novim standardima koji definišu šta je dobra igra i, vremenom, u skladu s tim i sam počinje da na taj način valorizuje sebe kao igrača; na osnovu nekih parametara totalno nevažnih za suštinu igre, kao što su pretrčana distanca ili broj kontakata sa loptom.

A, ustvari, fudbalski pismeni novinari i pravi ljubitelji fudbala, kojih je sve manje, imaju tako refiniran ukus da lako prepoznaju dobar i atraktivan fudbal. On izaziva osećaj oduševljenja i nije ga ni potrebno posebno definisati i „shvatati”.

Taj debilizam brojeva, statistike i kvantiteta ne pokazuje samo koliko se svim tim fudbalski ljubitelj nesvesno desenzibilizuje, već i koliko se fudbal pretvorio u najobičniji rad, igrač u „fizikalca” i da su sve veze sa igrom i nekakvim „višim” umećem pokidane. To se vidi iz njegovog dominantnog jezika, kriterijuma i načela racionalnosti, efikasnosti i naravno količine, klasične vrednosti kapitalističkog, industrijskog načina proizvodnje i organizacije rada. Ta „manufakturna svest” i račun se sve više ukorenjuju kod svih relevantnih ljudi koji vode fudbal i utiču na njegove procese.

Umesto autentičnog fudbala imamo fudbal kao rad i nauku, a umesto igrača sa originalnim fudbalskim duhom dobili smo kvantificiranu individuu...

* autor je fudbaler Bazela i reprezentativac Srbije