Роберто против транзиције

"Лас Новијас" (у преводу – младе, невесте) за Сарагосу су нешто као "Партибрејкерси" за Београд. Баштиници градског духа, творци градских митова. За разлику од "Брејкерса", "Лас Новијас" су се формално разишли. Сада новине из Сарагосе на сва звона пишу о њиховом великом повратку. Поново су се окупили – "под покровитељством" градске скупштине Сарагосе – и наступили на великом концерту поводом Дана Сарагосе. Све је било како се пожелети може – одлична свирка, расположена публика, похвалне критике... И после свега је, међутим, неизвесно да ли ће "Лас Новијас" поново свирати заједно. Бубњар им већ пету годину живи у Београду. Не може сваки час да путује тамо-овамо.
Роберто Гарсија станује у блоковима и ради на Зеленом венцу. Води "Каса Гарсију" (у преводу: Код Гарсије) – шпански бар. Створио је своју верну публику. Домаћу и међународну. Међу својим рокенрол "компањеросима", као бубњар, формацијски је у позадини. У "Каси" је "фронтмен". Девојка за све. Окретан. Одличних рефлекса. Брзо улази у ритам. Мајстор комуникације. Разговор точи у чашице и кригле, зависно од потребе. На нервозне делује као бенседин, на флегматике као декстроза.   

У Београд није дошао сам. "Преварила" га је Биби. Уметница. Дете Београда раних осамдесетих. Завршила је Академију примењених уметности и радила као рестауратор широм некадашње, "велике" Југославије. Није одавде отишла из нужде. Водили су је радозналост и изазови специфичног заната.
Путеви су им се укрстили у Шпанији. Али, нису постали јунаци "шпанске серије". Пре бих рекао да их је пронашла карма Хемингвејевих јунака. У сваком случају, не пливају низ матицу. Више воле узводно, па куд пукло да пукло. Тако су пре четири године спаковали кофере, дигли сидро и допловили у транзициони Београд. Изнајмили су неугледан простор на неугледном месту, удахнули му свој дух и раширили једра. 
– Моја филозофија је да свуда може – каже Роберто и цитира Синатру: Иф ју мејк ит дер, ју кен мејк ит енивер. Ако успеш ту, успећеш било где...
Смеје се кад му кажем како ми, као Београђанину, ласка што Београд види као велеград "голе истине", попут Њујорка.
– Ма, овде је још теже него тамо. Њујорк је шала. Али, мислим да и овде може. Српска транзиција носи своје, има ствари које су компликоване, али, ако хоћеш – можеш. Најгоре је кад мислиш да све знаш, онда обично крену проблеми.

Роберто и Биби немају проблема са гостима. За нешто више од две године, колико је прошло од када је "Каса Гарсија" отворила врата, друштво се искристалисало. Не, нису стално исти гости. Долазе разни – свако је добродошао – остају пробрани. Они којима прија граја на различитим језицима. Шпанска и јужноамеричка музика. Једноставан и "ненапуцан" амбијент. Шарено друштво и отворен разговор – некад са пријатељима и познаницима, некад са потпуним незнанцима.
Концепт је, каже, био да се створи нормално, опуштено место, где ће људи моћи да се друже без комплекса.

– Приметио сам да овде нема толико места са великим шанком. Кад седиш за столом са својим другарима, то је као неки затворен круг, али кад си на шанку – то је активно, људи се померају и тако се друже. То је за мене било основно – да покушамо да направимо место које ће бити отвореније, где ће људи да причају једни са другима. И да се праве парови, ако стигне до тога – каже Роберто и кроз смех додаје: – Ми их имамо већ неколико.
Не воли, међутим, да прича колико је тешко бити на "привременом раду" у Србији. О томе углавном прича Биби. И сваки пут се изнервира. Говори како јој је увек изнова непријатно кад Роберту дође време да "регулише статус". Како му се диви на стрпљењу и челичним живцима. Како наши људи нису свесни шта чека некога са стране ко се одважи да овде крочи.
У "Каса Гарсији" расправљамо о разним стварима, разрешавамо све светске кризе и проблеме, али када пре или касније дођемо на ту тему и кад Биби потегне ту аргументацију, немам шта да кажем. Волео бих да није у праву. Нажалост јесте. Из пат ситуације обично излазимо питањем: Шта би требало урадити да се ствари промене набоље? Сагласни смо око одговора. Људе који знају и хоће да раде треба пустити да раде, олакшати им живот, а не паразитирати на њиховој грбачи. Сагласни смо и око тога да нико са стране, без обзира на то колико добронамеран и стручан био, не може да нам помогне ако ми свесно и систематски радимо против себе. Сви знамо како све то звучи једноставно, скоро банално, али изгледа да нама и очигледне ствари треба "цртати".
Зашто би, уосталом, одбијали од себе некога ко хоће и може да помогне.
Ми знамо како се против транзиције бори Миле, али би било поучно када бисмо на делу видели и Роберта. Јер, он је једну транзицију, ону шпанску, већ претурио преко својих леђа и сад је, ево, дошао да нама помогне да са овом нашом немани изађемо накрај. Већ је доживео неке слике из наше будућности. Највише волим ону о Сарагоси.
– Пре петнаестак година тамо ниси могао да видиш црног човека на улици. У Барселони и Мадриду их је било, али не и у Сарагоси. Онда се то одједном променило. Шпанија је постала земља у коју долазе емигранти, многи су дошли и до Сарагосе. Наравно да увек имаш неке људе који реагују ксенофобично, али већина становништва то схвата као богатство – економско или културно. Ти људи долазе да раде и на крају крајева платиће део твоје пензије. Такође, они са собом доносе неке друге боје, укусе, неку другу музику... Твоја је предност ако то умеш да упијеш.