Париска прича почиње од Загреба

Радомир Драшовић и сам признаје да још није изборио озбиљну медаљу, тачније сениорско одличје на највећим такмичењима. У млађим категоријама је то било другачије, код селектора Вујасиновића је био и капитен када је у Казахстану освојено прво место.

Играо је у Гванџуу 2019, са Вучинићем био прекобројан за Токио, а после тога је стандардан репрезентативац.

– Нема много приче, приближава се. Задовољан сам како иде, у Будимпешти смо се уигравали и тренирали и видљиво је да настављамо тамо где смо у Фукуоки, на Светском првенству, стали. Имамо право на оптимизам – каже Драшовић.

Постоје реални изгледи да репрезентација буде комплетна. Вратио се Мандић, ту је Виктор Рашовић, Јакшић тренира после повреде рамена, као и играчи који нису ишли у Будимпешту.

– Колико се сећам, последњи пут смо били у жељеном саставу на Светском првенству у Будимпешти када смо са једним поразом освојили пето место. После тога је увек неко недостајао.

Напоран је пут репрезентације. После јануара и Загреба, стиже фебруар и Светско у Дохи, а круна су Олимпијске игре. Ван националног тима Драшовића чекају обавезе у Новом Београду који конкурише за врх Европе.

– Нема уморних, сви смо у истом кошу. Не разликујем Загреб од Дохе. То су велика такмичења на којем нема калкулација. Јесте, Париз је најважнији, али све то почиње на Европском првенству. Имали смо неке киксеве против слабијих репрезентација и сада смо уверени да, када против било ког тима дамо бар 95 посто наших могућности, можемо да се надамо победи. У супротном, можемо да изгубимо од сваког противника. Дакле, осцилација не сме да буде, морамо све да дигнемо на још виши ниво и тада ће киксеви нестати.

На крају поново се враћамо на медаљу на највећим смотрама:

– Верујем да ћу је освојити већ у блиској будућности – закључио је Драшовић.