Просјак нобеловац

Марио Капеки је проживео (и преживео) потресан живот као у роману, са неизбежним срећним завршетком. (Неко у Холивуду ће се, ваљда, досетити да причу преточи на целулоидну траку.)

У најранијим дечачким годинама скитао је од насеља до насеља на југу Италије и искао милостињу, борећи се покаткад песницама за голи опстанак на улици јер су му мајку одвели у концентрациони логор Дахау. А ових дана овенчан је краљевским ловором за научно достигнуће - Нобеловом наградом за физиологију или медицину (читај: генетику).

Седамдесетогодишњи држављанин САД италијанског порекла поделиће на равне части и славу и новац (милион и петсто четрдесет хиљада долара) са још двојицом заслужних "нокаутера мишева", Американцем Оливером Смитисом (82) и британским племићем Мартином Евансом (66).

Од 1989. када је првом малецном глодару успаван (ошамућен) један а уметнут други ген - што се стручно назива хомологна рекомбинација (уобичајена појава у природи) - скројено је више од 500 животињица које представљају изврсне узорке за изучавање сваковрсних људских болести. Ова наследна размена се очувала кроз еволуцију; први пут је показана и доказана на бактерији пре више од пола столећа, за шта је Џошуа Леденберг 1958. окићен нобеловским знамењем.

Хромозоми с пошиљком ДНК постоје у паровима - по један се наслеђује од сваког родитеља - размењују поједине одсечке између једне и друге ниске. Двојица Американаца су, независно један од другог, осмислили како да туђу (страна) ДНК удену на одређена места у ћелијским хромозомима. Обојица су препознали да, ако уметну ДНК сродну циљаном гену, ћелија ће је прихватити и обавити трампу. Уколико се она унапред измени (онеспособи за мењање или мутације), хотимице се може променити сваки ген.

Иако се сличан поступак показао делотворним у квасцу и другим организмима, већина истраживача је претпостављала да није изводљив на сисарима. Марио Капеки је желео то да провери, зато се почетком 1980. обратио Националном институту за здравље у Бетезди за новчану потпору: уместо да му пошаљу чек, отписали су му да заборави своју замисао. Научивши у суровом преживљавању, протканом честим тучама, да буде истрајан, након четири године поново се пријавио. На изненађење, стигао је потврдан одговор с кратком поруком: "Радосни смо што нисте послушали наш савет".

Трећи славодобитник је смислио начин како да изабрани ген из "нокаутираних мишева" опстане у потомцима, употребивши матичне ћелије заметка (из којих настају све остале) да унесе наследну грађу различитих глодарских лоза. Када су ушприцане у ембрионе, хромозоми су се - као што се очекивало - објединили (интеграција), а потоњи изданци су носили гене који су потицали из матичних ћелија.

Мартин Еванс је потом почео да их прилагођава и мења пре него што буду убачене у јајашца: послужио се ретровирусима да укључи нове гене у мишје геноме (наследни отисак или збирка гена) различитих лоза. Доцније је захват сасвим пречишћен (дотеран), из чега су добијени мишеви-мутанти драгоцени за биолошка проучавања.

Чему ће послужити "гађање (или циљање) гена", осим увећању личних рачуна и угледа тројице нобеловаца?

До сада је у лабораторијама искључено (или успавано) 11.000 мишјих гена, отприлике половина од укупног човековог збира (малени глодар је својеврсни "џепни човек" јер имају исте органе и око 95 одсто истоветних гена). Шта ћете више: сваки пут кад одстраните (генетичарске маказе су ензими) или успавате неки ген у огледној животињици, одмах видите какве су последице. Научницима су широм отворена врата да извуку улогу сваког појединачног гена, а касније да то искористе за лечење.

У физици је најцењеније одличје отишло у руке двојице Европљана, Француза Албера Фера (69) и Немца Петера Гринберга (68), зато што су укротивши електроне запрепашћујуће смањили магнетске уређаје за чување података. На чврстом диску од три инча (инч је 2,54 сантиметра) можете да упакујете цео свој живот или да у iPod-у (160 гигабајта) ускладиштите десет пута више чињеница него на ИБМ-овом личном рачунару пре једне деценије!

Данашњи уобичајени преносни компјутер (laptop) чува око сто гигабајта података, што је једнако километар дугој полици с књигама или приближно целом спрату читаонице с научним часописима.

Двојица славодобитника су, у ствари, растумачили појаву названу "дивовски магнетски отпор" (GMR), у чијем је средишту обртање или врћење (spin) електрона, положивши камен темељац веома обећавајућем научно-технолошком подручју - спинтроници и нанотехнологији. У ковитлању електрона око своје осе ствара се елктромагнетно поље. Уколико су негативно наелектрисане честице окренуте у истом смеру, сабраћа лако пролазе кроз сваку твар; у супротном, наилазе на отпор. Албер Фер и Петер Гринберг су то независно уочили користећи вишеслојне магнетске и немагнетске материјале, дебеле само неколико милионитих делића милиметра. Када су слојеви били исто енергетски усмерени, електрони истоветно постројени пројурили би без икаквих сметњи; насупрот томе наилазили су на незамисливе препреке, отуда у имену придев - дивовски или џиновски.

Откриће је изазвало велики преврат у тзв. потрошачкој електроници: рачунари, видео и музички плејери и остале савремене справе без којих се не усуђујемо да замислимо свакодневицу имају малецне чврсте дискове (годишње се изради 700 милиона у целом свету). Упоређују га са увођењем силицијумских микропроцесора наместо вакуумских цеви!

Ни Албер Фер није имао велику срећу у почетку: седамдесетих нису постојали технолошки поступци којима се извлаче веома танушни и осетљиви магнетски читачи у виду премаза. Замисао је, како каже, "одложио у фрижидеру" до следеће деценије. Постојеће чврсте дискове с читачима на начелима "великог магнетског отпора" можете замислити као млазњаке који лете брзином од 30.000 километара на сат на висини од једног метра изнад тла, способне да сниме сваку влат траве!

Изостављен је још један, подједнако заслужан трагалац, Американац Стјуарт Паркин.

Немац Герхард Ертл није могао да пожели дражи поклон за 71. рођендан, јединствен у досадашњем животу, иако су му сарадници већ даровали старачки штап за шетњу, не делећи ни са ким ни заслуге ни паре. Један је од првих хемичара који се упустио у проучавање површине материјала, нарочито како поједини молекули приањају.

Сазнавши за радосну вест остао је без речи, а сузе су му наврле у очи. "Ни сада нисам у стању то да схватим", исповедио се новинарима који су похрлили да забележе прве утиске. Једна од тајни успеха, објашњавају упућени, скрива се у огледима у лабораторији потпуно лишеној сваког загађења. У изузетно пипавом и поузданом баратању, спречава се да распарени атоми и молекули у вакуумским коморама додирну подлогу. И тако је одгонетнуто зашто не одскоче, него се залепе образујући оксид гвожђа, познатији као рђа.

На тим сазнањима утемељена је савремена хемија површина, чија су достигнућа вишеструко искористива у индустрији, пружајући охрабрујуће увиде у уклањању "озонских рупа" или у прављењу нових енергетских извора. У више од 80 одсто хемијских и фармацеутских поступака (процеси) користе се посредници или, стручно казано, катализатори.

Пензионисани професор Герхард Ертл је уносио исправке у приручник који ће ускоро бити објављен када је зазвонио телефон из Стокхолма. Помало је разочаран што одличје није поделио са америчким колегом Габором Соморђаијем, као што се то догодило 1998. са угледном Волфовом наградом за исто истраживање.

Свечано уручење златних медаља с ликом изумитеља динамита и индустријалца Алфреда Нобела, диплома и чекова обавиће се, као и сваке године, 10. децембра у престоници Шведске.