ОВО ЈЕ БИЛА ЊИХОВА ГОДИНА

Представљамо младе уметнике који су у 2023. години постигли значајне успехе, добили награде... Они које смо деценијама на овај начин представљали временом су постали позната имена на културној сцени

ФИЛМ

Дечко који је очарао Кан

Мај, црвени тепих, Филмски фестивал у Кану. Јован Гинић има шеснаест година и освојио је престижну награду „Откровење” за најбољег младог глумца. Ово није почетак неког сценарија, већ велика вест и изузетан успех не само овог младића, већ и екипе филма „Lost Countrry” и наше кинематографије. Признање за београдског гимназијалца, глумца-аматера, још је драгоценије ако се има у виду да је ово прва канска награда за српски филм после много година. Награду је пре шест година установила фондација „Луј Родерер” како би се охрабрили млади глумачки таленти, а додељује се у оквиру престижног канског програма Недеља критике.

Читава Јованова прича је права филмска. Дечко који је очарао Кан је први пут у животу стао пред камере, у филму „Lost Country” редитеља Владимира Перишића. До улоге је дошао сасвим случајно. Јован тренира ватерполо и никад се није бавио глумом. „Једног дана је на тренинг дошао редитељ Владимир Перишић и позвао мене и мог друга Миодрага Јовановића на кастинг. Ми смо отишли, и Влада нас је обојицу одабрао!”

У овом филму о Србији деведесетих, Јован Гинић тумачи главну улогу, лик петнаестогодишњег Стефана, који одраста у времену студентских демонстрација против режима Слободана Милошевића. „Стефан и ја смо истих година, и то је све што нам је заједничко”, рекао је једном приликом Јован. Било је изазовно откривати свет филма и глуме, а притом играти у породичној драми чија радња је смештена у деценију коју није лично искусио. „Све што сам знао о деведесетим сазнао сам кроз филм”, искрен је Јован коме „није било лако” да буде неко из прошлости. Зато су му на снимању веома помогли Владимир Перишић, као и глумица Јасна Ђуричић која игра његову мајку.

Гинићева глумачка бравура наишла је на симпатије публике, али и филмске критике. Тако је после прве премијерне пројекције у Кану, у познатом часопису „Скрин дејли” објављена критика Венди Ид која је похвалила његову сјајну глуму, посебно истичући „љупки репертоар адолесцентског понашања које ефектно користи током целог филма”. Похвале и аплаузи за талентованог момка били су потпуно неочекивани. „Нисам ни сањао да овако нешто може да се деси. Цео Кански фестивал, све што видим и сва догађања овде делују ми потпуно нестварно. Сигурно је велика част бити у том свету само и као учесник, а камоли освојити награду”, рекао је скромно најбољи млади глумац 76. Кана.

Глума Јована Гинића препозната је и на Сарајево филм фестивалу, где му је припала награда Срце Сарајева за најбољег глумца. Ипак, младић овенчан великим признањима тек треба да одлучи да ли ће се једног дана професионално бавити глумом. Ватерполо и гитара су му у овом тренутку важнији и рано је за велике каријерне одлуке. Али, једно је извесно, Јован је ново лице које је обележило ову филмску годину код нас.

М. Вукадиновић

МУЗИКА

На Бемусу са Најџелом Кенедијем

Александра Кинђић, млада обоисткиња која тренутно похађа мастер студије на „Haute ecole de musique de Geneve” у Швајцарској може са задовољством да каже да је  2023. била заиста њена година.  И то с пуним правом после наступа у октобру, на 55. Бемусу, где је као солисткиња извела једину фестивалску светску премијеру „Концерта за обоу и оркестар” који је Иван Јевтић, један од наших најзначајнијих композитора посветио баш њој. Ипак, то није све јер је ова млада музичарка потом и затворила Београдске музичке свечаности заједно са славним виолинистом Најџелом Кенедијем.

Александра Кинђић је истакла овим поводом да је била веома срећна због прилике да, у сарадњи са диригентом Весном Шоуц и уметничким ансамблом „Станислав Бинички”, оствари визију композитора Ивана Јевтића и придода јој свој музички печат.

„Његов ’Концерт за обоу и оркестар’ носи у себи раздраганост, полет, радост живота и оптимизам који се нажалост све мање чује у модерним композицијама”, сматра она.

Млада обоисткиња је истакала такође да је за њу наступ са виолинистом Кенедијем био велика част, јер је он сам изабрао између више кандидата баш њу да заједно свирају Бахов дупли концерт за обоу и виолину.

Поред усавршавања  у Женеви у класи Алексеја Огринчука, једног од најбољих обоиста, ова млада музичарка повремено свира у „Orchestre de la Suisse Romande” у Женеви, била је члан „Verbier Festival Youth orchestra” и наступала као солиста са оркестром „La Sinfonietta de Genève”. Она је такође и инструктор за обоу у омладинском оркестру „Orchestre du Collège de Genève”.

 Б. Лијескић

ПОЗОРИШТЕ

Потребно је добити праву шансу

Квалитетна класична и савремена литература за младог глумца више представља привилегију него професионалну обавезу коју је дужан да испуни. Сусрет са великим делима и писцима, за мене је предуслов за здраво глумачко и људско развијање, каже за „Политику” даровити глумац Стеван Вуковић који је на себе скренуо пажњу својим младим, али сигурним и зрелим драмским изразом. Томе у прилог иду представе „Плућа”, „Народни посланик”, „Брод”, „Покојник”, „Капитал”, „Три сестре”... које је остварио како на сцени Никшићког позоришта, тако и шире, у режији Егона Савина, Андраша Урбана, Андреја Носова. Млади Вуковић у својој биографији током протекле године уписао је бројне награде у Јагодини, Смедереву, Источном Сарајеву и многим другим фестивалским издањима.

– Трудим се да све што радим на сцени буде важно ономе који ме посматра из мрака, да моја игра у том посматрачу буди одређене емоције и мисли. Свестан те одговорности настојим да у сваком процесу откријем нешто ново о себи и свету што ме окружује, како бих у што већој мери разумео и препознао тренутак у којем живим. Сматрам да су награде важне за развој и раст сваког младог глумца, ако се правилно схвате. Мени служе као повратна информација да оно што радим има смисла, иако је суд публике испред свега. Као млади глумац преиспитујем сопствене капацитете и могућности, и сваког дана се суочавам са личним грешкама и недостацима, па награда дође као мала утеха. Важно је да имамо право на грешку, да дозволимо себи да будемо лоши, јер само то може да нас изгради у мислеће и достојанствене позоришне делатнике. Да би се то догодило потребно је да добијемо праву шансу, како бисмо пронашли своје место „под глумачким небом”. Потребно је да институције, као и њихови челници верују у нашу младост, бунтовност, стваралачку и креативну енергију и отворе нам своја врата како бисмо у будућности имали на шта да будемо поносни. Осећам велику захвалност што ми је пружена шанса да сарађујем са значајним позоришним и филмским стараоцима, и што сам у прилици да живим оно што сам као дечак сањао – каже Стеван Вуковић.

Б. Г. Требјешанин

УМЕТНОСТ

Поглед у антику

Иван Милековић je дипломирао на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду 2023. године са просечном оценом 9,88 и проглашен је за студента генерације, то јест студента са најбољим успехом током студија. Тема награђеног дипломског рада била је „Визуелна реторика Друге софистике: Атена Партенос из Народног музеја Србије”, под менторством проф. др Олге Шпехар. Током свих година студија, Милековић је био полазник годишње радионице Јеврејска уметност и традиција на Филозофском факултету, као и учесник неколико летњих школа и конференција у иностранству (Будимпешта, Сиракуза, Атина, Оксфорд). Поред тога, руководи и семинаром друштвено – хуманистичких наука у Истраживачкој станици „Петница”.

– Историју уметности сам уписао превасходно захваљујући Истраживачкој станици „Петница”. Током средње школе, био сам полазник на семинару историје. Захваљујући овом, у сваком смислу формативном искуству, рано сам сазнао да се прошлост може изучавати на разне начине. Тумачење прошлости кроз слике и визуелност чинило ми се нарочито битно, посебно узевши у обзир важност слика у савременом свету. Моја област истраживања лежи у антици, што је нажалост ретка област интересовања међу студентима. Ипак, дубоко сам уверен да се важне теме са којима се данас сусрећемо, као што су све актуелнији антисемитизам или питање међурелигијских односа, не могу разумети без сагледавања античке епохе – каже Иван Милековић.

Интердисциплинарно усавршавање, које je зачео у „Петници”, а даље развио на Филозофском факултету, наставио je на постдипломским студијама из области позноантичких студија у Бечу.

Након стицања знања и вештина у иностранству, Милековић истиче да „несумњиво планира да се врати у Србију и допринесе даљем развоју историје античке уметности”.

М. Ђорђевић

КЊИЖЕВНОСТ

Најбољи роман за децу и младе

Млада ауторка Александра Јовановић добитница је Награду „Раде Обреновић” Змајевих дечјих игара, за књигу „Петра је стварно отишла”, за најбољи роман за децу и младе у 2023. години. Књига садржи илустрације Јакше Лакићевића, а објављена је у издању Креативног центра.

„У духу аутора чије име награда носи, овај роман следи линију романа урбане инспирације и говори о изазовима, емотивним ломовима и искушењима одрастања главне јунакиње Милице, која завршава последњи разред основне школе и бива лишена своје најбоље другарице Петре њеном селидбом у други град...”, образложење је жирија.

Ово је други роман Александре Јовановић, а „Црна птица”, њен првенац, одлично  је прошао код публике и освојио вредне награде. Поред осталог увршћен је и у каталог двеста најбољих књига за децу „The White Ravens”, који издаје Међународна библиотека за децу и младе из Минхена, а по овој причи урађена је и представа у режији Марије Младеновић, премијерно изведена 28. јуна 2022. године, у Позоришту „Бора Станковић” у Врању. У оба романа ауторка се бави осетљивим темама и сматра  да је веома важно о њима говорити због тога што су исувише присутне.

– Ако сад затворим очи, свет неће нестати. Биће ту, са свим тужним, језивим, тешким и одвратним стварима, па зашто онда да не говоримо о њима? Скоро сам добила диван савет: „Ако се затвориш за сва непријатна искуства, нећеш моћи да видиш и осетиш она жељена, пријатна”. Потискивање је, бар за мене, опција која не долази у обзир. А лоша је и за причу. Колико прича не би угледало светлост дана, да су гурнуте под тепих. Колико ствари не бисмо знали. И колико бисмо били више уплашени, више отуђени. А тај период од неколико година у животу младих, траје као вечност и толико је буран, бар у доживљају, да заслужује далеко више простора него што му се пружа и не само у књижевности. Лично, важне су ми ове теме јер памтим како ми је било, гледам сада како је другима и осећам да ме се тиче и маштам о томе како може да буде у свету где млади нису ућуткивани, игнорисани и одбачени као „још увек непотпуни” – рекла је Александра Јовановић за наш лист након награде.

Рођена је 1996. у Врању. Завршила је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, а тренутно је на докторским студијама. Као драматуршкиња радила је на позоришним представама „Дечко из последње клупе”, „Окамењено море”, „Црна птица”, „Четири зида или трагикомедија о карантину”, а као сценаристкиња на краткометражном филму „Кротки” и неколицини телевизијских серија. Тренутно у својству сценаристкиње припрема више филмских и ТВ пројеката. Поред награђиваних романа за младе „Црна птица и „Петра је стварно отишла”, ауторка је и збирки песама „Јагма” (Награда „Млади Дис” за 2020. годину) и „Прсти у псећем крзну”.

Живи и ради у Београду.

М. Вулићевић