Тајна вечера у Дебрецену

МАЊЕ ЗНАНИ ЛЕОНАРДО
У Дебрецену, другом граду по величини у Мађарској, до 16. новембра траје изложба познатих и мање познатих скица и цртежа једног од најчувенијих сликара света, Леонарда да Винчија. Да Винчи је био први италијански уметник који је користио уљане боје, а имао је и сопствени рецепт за њихово справљање. Био је опседнут летењем и нацртао је мноштво најнеобичнијих летећих направа, укључујући и падобран. На овој изложби приказано је много Леонардових цртежа који се односе управо на његове експерименте са летењем. Претпоставља се да би авион постојао бар пет стотина година раније, да се у Леонардово доба знало за неки други вид енергије. Леонардо је, такође, измислио и првог робота. У Дебрецену је изложен робот у облику лава, који при кретању из утробе избацује љиљане (лав и љиљани су хералдички симболи Венеције). Овај робот наликује по љупкости на играчку.

Готово је немогуће отети се утиску да је геније у Леонарду био дете, дете које се непрекидно играло. Можда због тога много од онога што је желео Да Винчи није завршио (дете никад ништа не завршава, оно прелази на друго ново, јер – све га привлачи). Али, постоји још један разлог: људски је живот прекратак за све оно што је један ум, попут Леонардовог, био у стању да наслути и разоткрије. Леонардо је, на пример, проценио да је пречник Земље 12.469,75 км, што је било близу истини. Пречник наше планете износи 12.756,3 км.

Први пут у историји откако је Леонардо направио скицу на којој је радио шеснаест година, заиста је публици приказан Colossus, познати споменик коња. Ова статуа висине преко седам метара, никада до сада није била извајана, упркос популарности коју је гипсани одлив доживео у читавој Европи.

Уметност у науци и обрнуто

На првом нивоу изложбе, посвећеном, заправо, томе како је и на колико све најразличитијих начина Леонардо био креативан, између осталих експоната, посетиоци могли да виде и Леонардову скицу на којој је приказано функционисање говеђег срца, баш као и план за изградњу perpetuum mobile, машине која ради непрекидно, не трошећи енергију. Изложба је овде тако структурисана да представља одгонетање начина на који је функционисао Леонардов генијални ум. Од цртежа до експоната направљених по његовим скицама, специјално за ову изложбу, јасно се уочава да је читавим Леонардовим уметничким и научним опусом владало неколико једноставних и суштинских закона: закон пропорције, хармоније и симетрије. Леонардо је сматрао да треба проналазити уметност у науци и науку у уметности. Управо о томе и говори ова изложба, показујући нам да је Леонардо постао славан уметник захваљујући свега двадесетак слика, јер су на тим сликама поштовани бројни закони математике и физике. "Постоји исти закон у свему", Леонардове су речи. Упоређујући начин на који се укрштају прсти леве и десне руке, дошао је до закључка да се на исти такав начин уклапају и зупчаници два точка.

Још као шегрт, Леонардо је научио како се израђују четкице и боје. Ултрамарин, азурит, кобалт плава, лапис лазули, чинабрезе (врста црвене боје), још од Фиренце постале су омиљене Леонардове боје које је сам справљао. Куриозитет је да је и за своје слике Леонардо често четкице правио сам. Постоји и врло вероватна претпоставка да је чувену слику "Дама са хермелином" (портрет Чечилије Галерани, љубавнице Лудовика Сфорце) и хермелина на слици, Леонардо насликао четкицом начињеном од белог крзна управо хермелина.

Велики број посетилаца ове изложбе дуго стоји и пред анимацијом направљеном на основу слике "Тајна вечера". Наиме, ову Леонардово "дело које нестаје", изложено је у облику кратког филма, где су приказана сва могућа кретања фигура за столом на Леонардовој слици. Гледалац се може уверити да је велики сликар збиља одабрао најдраматичнији тренутак вечере, где се поиграо перспективом и насликао можда и најхармоничнију слику на ову тему у историји. Такође, за изложбу у Дебрецену, направљени су гипсани одливи глава апостола са слике. Преко пута "Тајне вечере" у покрету, непрекидно се приказују сцене из филмова Фелинија, Висконтија, Ејзенштајна, редитеља који су, такође, сцену тајне вечере приказали на свој начин у неким од својих најзначајнијих остварења.

Леонардо је веровао и у принцип синестезије, тј. да треба видети музику и чути боје. Свирао је на неколико инструмената, правио њихове цртеже и израђивао их. Сматрао је да сликарство има примат над поезијом. Ево његових речи из кодекса, увећаних, да би се јасно видео Леонардов рукопис и приказаних на овој изложби: "Имена су форма, јер их је измислио човек и долазе нам једно по једно. Слика нас обузима – одједном". О музици, Леонардо каже: "Музика је мала сестра сликарства. Али и музика и сликарство подлежу истим законима: композицији, хармонији и пропорцији". Иначе, на једној од бројних web адреса посвећених Леонарду, може се чути и музика коју је сам Леонардо компоновао.

Кочија без коња

Но, све је ово тек мали део Леонардових проналазака и открића. Овај уметник је први, такође, нацртао и аутомобил – кочију без коња (било му је тада тек двадесет година). Његова љубав према цвећу (увек га је сликао из три угла и копије ових цртежа можемо, увећане, видети на изложби у Дебрецену), ишла је паралелно са његовим сазнањима из ботанике. Да Винчи је потврдио да биљке узимају воду из земљишта, као и да сунце даје живот (ово ће касније темељитије развити Дарвин и дефинисати као фототропизам), на дрвећу је приметио годове, а бавио се и калемљењем. Пријатељевао је са Николом Макијавелијем и желели су да заједно промене ток реке Арно. Са Микеланђелом је Леонардо био ривал. Ипак, иако савременици, радили су заједно само једном, када су у палати Векио – седишту Фирентинске републике, сликали приказе двеју битака. Тада настало Леонардово дело, "Битку код Ангијарија" знамо према величанственом Рубенсовом цртежу – копији Леонарда. Овој слици на изложби у Дебрецену посвећен је цео филм, који је подробно анализира. Ни Леонардо ни Микеланђело нису завршили своје мурале у палати Векио. Вазари каже да је Леонардо на пијацама куповао птице у кавезима да би их затим пуштао на слободу, уживајући у њиховом летењу и слободи, као и да је Микеланђело, двадесет година млађи од Леонарда подстицао њихово међусобно ривалство, ругајући се Леонарду што је ретко довршавао оно што је започињао.

Посматрајући ову изложбу, намеће се мисао да постоје не само различити типови обдарености, већ и различити типови генијалности. Чини се да је она Леонардова, коју ћемо, очито, тек откривати (још увек није темељито проучен ни део његових кодекса), најређа. У питању је генијалност – стихија, она која човечанство неће престати да фасцинира – никада. Могли би се томови написати и о његовој личности, времену, уметничком и научном делу, али остаје загонетка: како је могуће да је и неко чија је генијалност била свима јасно видљива, ипак, имао живот налик на свакодневни људски, и тада и сада и свуда – живот који је личио на несигурну путању од мецене до мецене, од дворца до дворца, од посртаја до посртаја. Чини се да су нам одговор дали руски песници (Ањенски, Брјусов, Цветајева): Једини никада не бива први.