Архитекта фудбала

С овога света је летос отишао Луис Суарез (Ла Коруња, 2. мај 1935 – Милано, 9. јул 2023). Мада је био фудбалер испред свог времена некако га изгубе из вида када се набрајају највећи велемајстори с лоптом свих времена. Због тога није наодмет да се на њега подсети и после оних редова упућених као последње збогом.

Његови савременици му нису ништа оспоравали, али су се водили неким другим разлозима када су додељивали признања. Навијачи Барселоне су му звиждали, иако је с њом по два пута био првак Шпаније (1959. и 1960), победник националног купа (1957. и 1959), освајач прва два Купа сајамских градова (1958. и 1960) из кога је настао Куп Уефе, финалиста Купа шампиона (1961)...

Продат због – стадиона

За данашња схватања је непојмљиво како 1964. није проглашен за најбољег фудбалера на Старом континенту, јер је те године и с репрезентацијом (Шпанија) и с клубом (Интер) био европски првак!? У избору за Златну лопту „Франс фудбала” од њега је више гласова сарадника тог париског листа добио Денис Лоу, чија Шкотска није имала чиме да се похвали, а с Манчестер јунајтедом је био само други у првенству Енглеске (постигао је, додуше, 30 голова). Можда је, подсвесно, пресудило то што је Суарез 1960. већ био награђен њоме (Сребрна му је припала и 1961, а Бронзана 1965).

Онако како је играо и у наше доба би, без икаквих промена, био ас. Некадашњи славни фудбалери (кад се сада спомене Луис Суарез млађе генерације вероватно помисле на његовог имењака и презимењака из Уругваја) можда би и сада стекли име, али би морали из корена да расту другачије, јер су се променили ветрови, који дувају у фудбалу.

Луис Суарез Мирамонтес је био мозак тима. У тој роли, додуше, свака екипа мора да има некога, али он је размишљао другачије од свих не само пре њега, него и у његово време и, што је најважније, онако како се сада тражи.

Његов саиграч из Барселоне Техада је тврдио да су сви њени тренери говорили да је Суарез одличан фудбалер (да није тако не би га довели из Ла Коруње 1953), али да му нешто фали (зато је и послат на каљење у Еспања индустријал).

Крхком Луиситу (на шпанском Мали Луис, висок 175 центиметара) Барселонин тренер Пупо је „прописао” да ојача ударањем у боксерску крушку! Превише је знао фудбал да би био водоноша, а као крило се није уклапао у ту улогу како су је тада тренери поимали.

Имање, које је, по схватању тих стручњака, захтевало много труда, и то под знаком питања да ли ће да се исплати, за Хеленија Хереру, 1953. тренера Депортива из Ла Коруње у коме је Суарез почео каријеру, било је драгоценије од рудника злата. Доделио му је улогу каква дотад није постојала. Повезивао је на посебан начин одбрану и напад, диктирао ритам игре, владао на средини терена...

Барселона је остварила и један историјски успех, непосредно по одласку Херере, који се не мери пехарима. У Купу европских шампиона прва је свргнула Реал, освајача свих пет дотадашњих „ратова” за клупског првака нашег континента. У шеснаестини финала 1960/61. у Мадриду је било 2:2 (оба гола дао Суарез), а у реваншу 2:1 за њу.

Истина, с Барселоном тада није освојио Куп европских шампиона (изгубио у финалу од Бенфике), али с Интером јесте и то два пута. Оба тријумфа је украсио Интерконтиненталним купом у коме су се прваци Европе и Јужне Америке надметали за незваничну титулу светског првака.

Без њега Херера није могао да замисли Интеров тим. Али, Барселона није хтела да га пусти. Узалуд је газда Интера недељу дана провео у Каталонији на преговорима. Италијански новинар Клаудио ди Карли, пријатељ породице Морати, много година касније је открио како је посао, ипак, закључен. Анђело Морати је дошао на утакмицу с Реалом и саосећајно казао да би Барселона баш осетно зарадила да је могла да пусти на трибине више гледалаца. Његов колега Миро-Санс му се поверио да нема пара да доврши стадион. „Дајте Суареза и имате их”.

Био је то највећи трансфер у историји фудбала дотад. Прерачунато у евре 204.000. Данас је то потцењивачки износ и за много слабије играче од Суареза, али 1961. је то било готово баснословно.

„Италијански шампионат је био јачи од шпанског. Мислим да бих, ипак, остао у Барселони. Али...”

Али, Барселониним навијачима је Суарез ни крив ни дужан био трн у оку. Сматрали су да због њега њихов љубимац Кубала није више прва виолина у оркестру, мада су њих двојица свирали сасвим различите инструменте. Била је то последица Херерине другачије тактике, који је годину дана пре Суареза дигао руке од Барселоне и отишао у Интер.

С Архитектом (тако су звали Суареза) Маг (Херерин надимак) је створио Велики Интер (у клупској историји је то назив за епоху у којој су „црно-плави” освојили Куп шампиона и Интерконтинентални куп 1964. и 1965, несхватљиво испали од Реала у полуфиналу 1966, а 1967. били европски вицешампиони). План се састојао у томе да се с три додавања пређе цело поље. „Катеначом” (катанцем) се освоји лопта пред својим голом, онда се дода Суарезу, а он дугим пасом (и то је била новост у то доба) пружи прилику спринтерима Мацоли и Жаиру да се искажу у нападу. Ако не иде тако, онда Архитекта избрише два-три противничка стуба и створи шансу. Или сам да гол. У то време се тврдило да су за половину Интерових погодака, непосредно или посредно, заслужне Суарезове ноге.

Просуто вино за срећу

„Тада су техничари у фудбалу били нешто спорији, али Суарез је и мислио брзо и трчао брзо”, сажето га је дефинисао великан светског фудбала Сандро Мацола. „Тренирао је и понедељком, на слободан дан. И причао да је захваљујући томе у уторак за 30 посто спремнији. Од њега сам научио колико је важна правилна исхрана.”

Суарез је увек носио торбу с намирницама и – вином. Био је сујеверан – веровао је да ће да да гол, ако му се на вечери проспе вино на стољњак!?

Још у детињству је умео да „сакрије лопту”! На обали Атлантика, где је рођен, ветар се поигравао с крпењачом, којом су тада деца играла фудбал, па ду му не би покварио игру мали Луис је научио како да је „веже за ногу”, да је, упркос таквом противнику, брзо и тачно дода...

После девет сезона у Интеру прешао је у Сампдорију. За то је, како је признао, сазнао из новина. Престао је да игра у 38. години.