Културна олимпијада пре Олимпијских игара

Париз ових дана није само у великом знаку спорта и припрема за Олимпијске игре 2024. године. У његовом средишту није ништа мање и она културна и уметничка црта, под слоганом: „Спорт и култура не могу да се одвоје”.

У престоници, па и у читавој Француској, организовано је стотине концерата, представа, наступа, изложби, уметничких и модних догађаја... Париз је и право градилиште: многи споменици, зграде, објекти, метро и ресторани се дотерују или обнављају, неки нови се тек отварају или ће се то догодити за Олимпијске игре...

Фонтана Стравински, посвећена славном руском композитору, после годину и по дана радова, поново је заблистала. Чудесни водоскоци, дело љубавног пара који је обележио историју уметности, амблем је модерног Града светлости. Ники де Сен Фал и њен женски свет монументалних и гротескних фигура живих боја и Жан Тингели и његове претеће „машине које ничему не служе”, како их је називао, привлаче многе љубитеље музике, покрета, динамике, необичних боја и невиђених облика на то култно место близу Центра „Помпиду” којим, са билборда, доминира огроман Пикасов цртеж девојке.

Или управо отворена Кућа Сержа Генсбура у улици Вернеј за чију интимност, озвучену гласом  његове кћерке Шарлоте, карту треба резервисати неколико месеци унапред. За његов музеј, само неколико бројева даље, у истој улици, улазница се мора резервисати неколико дана унапред. Једино у пијано бар, на два корака, у којем његов клавир сам изводи музику маестра, може да се уђе без чекања. Његова чувена и својевремено „скандалозна” песма коју је посветио Брижит Бардо, а коју је на крају изводила Џејн Биркин, „Волим те... ја тебе више не...”  крајем шездесетих година прошлог века заносила је читаву планету.

И за Музеј модерне уметности, близу Марсових поља, карту треба резервисати унапред. Ни он не заостаје у овој игри уметности, обнове и спорта: своја врата отворио је за две стотине радова великог сликара Николе де Стала, рођеног 1914. на руском двору. То су дела која је овај грандиозни аутор, називан и Муњевитим принцем, одлучан да све жртвује својој уметности, створио откако је избегао од руске револуције, па до 1955. године и свог трагичног краја у Антибу. Раздвојен од жене а заљубљен у другу, у „фаталну љубавницу”, извршио је самоубиство. Његова грозничава креативност и опседнутост сликањем брисала је разлику између апстракције и фигурације: „Читавог живота имао сам потребу да мислим о сликарству, да слике гледам, да их стварам не бих ли себи помогао да живим...”

Али, није ових месеци у Паризу, по стилу, необична и нова једино та културна олимпијада, која је почела много раније. Биће таква и она спортска,која почиње 26. јула 2024. године. Јер традиције ће начас бити заборављене и уместо на стадиону, како је то до сада био обичај, биће отворена на реци, на Сени.

Атлетичари ће свих шест километара пролазити испред стотина хиљада гледалаца, поред Нотр Дама или Лувра, до Трокадера где ће се, уз великог Сведока свега што се у Паризу гламурозно догађа, Ајфелову кулу, одиграти завршни спектакл и церемонија под будним оком Томе Жолија, редитеља и глумца из Руана који себе назива „дечаком позоришта” и за кога је Париз „Аладинова пећина”.

Али, то неће бити и крај. Права церемонија затварања петнаестодневних незаборавних такмичења биће посвећена женама. Уместо мушког маратона који је увек и свуда означавао крај, Париз је одлучио да последњи тон великог догађаја одсвирају жене. Баш као и у октобру 1789. када се хиљаде њих окупило испред општине Париза да би прошетале до Версаја и од краља Луја 16 затражиле реформе. Тако ће шетња жена 11. августа 2024. повезати опет Париз и Версај. Таква одлука је, пре свега, веома симболична.