Савска Амазонка живи у складу с природом

Ћуди природе добро познаје Јадранка Матијашевић. Ова чила жена, која је ушла у осму деценију живота, пензионерске дане проводи на сплаву, на Ади Циганлији. Комшије и пријатељи одмиља је зову Савка, а неки и Амазонка јер тај надимак пристаје овој необичној Београђанки, која с пуно љубави и енергије приступа реци, биљном и животињском свету. То се види већ с капије, где се уз пратњу пса Виде пролази кроз дворише пуно садница па све до мостића преко кога се стиже на сплав – Јадранкин други дом. Опремила га је користећи своје искуство инжењера индустријског дизајна. Зато су Јадранки увек при руци бушилица, брусилица, тестера, чекић... И кад јој њене три кћерке и унуци бирају поклон, дилеме нема – алат је најдражи дар. Од конструкције до ентеријера све је Јадранкиних руку дело. Поставила је бродски под и ламперију, прави ролетне, полице и још много тога што јој је потребно за домаћинство. У овој кућици никад се не седи скрштених руку јер вода, ветар и сунце остављају трагове па увек има понешто да се офарба, излакира, ишмиргла, преправи и поправи. Посебно води рачуна о бурићима који су „темељ” сплава и чамцу који вози и којим за тили час пређе на новобеоградску обалу код куме Волге Илић, која такође до првог снега користи савске благодети. А њих је много јер природа опушта и надахњује, за сликање, писање или неки други хоби. Јадранка највише црта и ради акварел.  – Немам сат, сунце и птице су мој будилник. Кафу пијем у друштву лабудова. Има овде и риба па се с времена на време забаци удица, али и тада се улов враћа у воду – прича Јадранка, која из воде извуче и понеко плутајуће дрво, да јој према потреби послужи и као скулптура у амбијенту где се брижљиво чувају успомене, посебно на преминулог супруга Зорана, који је и саградио њихов први сплав на Сави заједничким снагама са кумом.

Јадранка се присећа да су као студенти живећи на Бежанији долазили на тада чувену Бомбај плажу на купање па се тада и родила прва идеја за живот на реци. И од осамдесетих година прошлог века до пандемије вируса корона они су били одани овом месту. А када се Зоран преселио у вечност, Јадранка је наставила мисију – да на најбољи начин одржава оно што су заједнички стварали.

Сава је, тврди она, питома, и током лета личи на море.

– На мору сам се и родила, у Пули, где је мој отац службовао, зато ми је мајка и дала име по плавом Јадрану, на коме сам провела рано детињство. Можда отуда и постоји моја повезаност са водом иако Саву волим више од мора. Ми се потпуно разумемо, помогла ми је и да победим опаку болест и да пуном паром кренем даље. Сваки дан овде је радост и онда када је потребно да се запне и да се све доведе у ред. То су они сати после олује, леда или неке друге непогоде. Ипак, све се то брзо превазиђе јер ми који смо сплав, реку и ову околину прихватили као нешто јединствено знамо да је то нераскидиво повезано са нашим битисањем – уверава Матијашевићева. У овој оази човек може да се осами, посебно од друштвених мрежа и интернета, а да никада није сам. Довољно је само да ослушне шапат лишћа или баци поглед на дивље патке па да схвати у каквом се дивном друштву налази. Овде радо и долази Јадранкино друштво, нарочито кад спрема котлић или неко друго традиционално јело. Зато у свако доба године може да се нађе повод за предах од вреве и да се доживи права идила недалеко од града.