Портрет уметника у старости

Од дописника "Политике"
Филип Рот написао је последњи, осми роман о остарелом писцу Натану Цукерману. Успео је да у својој 74. години још једном збуни читаоце играјући се Натаном Цукерманом у најновијем роману "Exit ghost" ("Одлазећи дух"). У анализу се укључила и критика да би у недељним  књижевним додацима два најзначајнија дневника ("Њујорк тајмс" и "Вашингтон пост") покушала да одгонетну да ли је Натан Цукерман, или Филип Рот, заиста толико остарио да после операције тумора простате не може више ни да контролише своју бешику. Цукерман је писац, по општем мишљењу Ротов алтер его, чији се живот, кроз литерарна остварења великана америчке књижевности, прати још од 1979. године када га Рот први пут представља. Он је, међутим, кроз осам романа до сада, више остарио него његов аутор Филип Рот.

"Нисам био у Њујорку једанаест година. Осим на операцију у Бостон, да би ми се одстранила моја канцерозна простата, тешко да сам се за тих једанаест година одвојио од мог сеоског планинског пута у Беркширу и, штавише, тек понекад сам погледао у новине, или слушао вести од једанаестог септембра пре три године; без осећаја о губитку, можда само на почетку са неком сушом у себи – престао сам да настањујем не само велики свет, већ и садашњи тренутак. Импулс да будем у њему и део њега одавно сам убио."Tако почиње тек изашли роман Филипа Рота.

Цукерман се посветио писању у самоћи, а због осећаја стида што мора да носи пластичне пелене не одлази чак ни на јавни базен у близини. Без обзира на то што верује да се помирио са судбином усамљеног остарелог писца, одлази у Њујорк да би му уролог лаком и безболном операцијом убризгао у бешику колаген, чиме би могла да се поврати контрола над мокрењем. У граду у коме је некад живео, открива да га посећују духови прошлости. Опседнут је пре свега човеком какав је сам био као млађи, када је сексуално функционисао.У огласима проналази млади брачни пар писаца који би да свој њујоршки стан, на годину дана, замени за неку изоловану кућу на селу, ван градских опасности и терористичких претњи. Одлази код њих ради договора и, привучен овом младом женом, почиње болно да чезне за повратком мушкости коју је изгубио операцијом.

Дубоко отуђење од урбане културе, америчке савремене политике и друштва, дешава се у "Одлазећем духу" осам година пре него што је терористичким нападом једанаестог септембра измењена Америка и са њом цела планета. Откако су урушене куле светског трговинског центра, Цукерман је престао да чита новине, да гледа вести, како би, објашњава аутор, "у потпуности био одвојен од пометње изазване текућим догађајима".

Критика је такође за Филипа Рота умела да каже како је овај писац дуго и озбиљно радио на својој "зрелој незрелости". Он и дан-данас мукотрпно трага за неозбиљностима. Чак је и његова последња прича о остарелом уметнику прожета детињастим, невиним хумором и обележена импулсивним тренуцима. Уметност незрелости, која се приписује мајсторском перу Филипа Рота, повезана је како са традицијом из америчке књижевности (Хенри Џејмс) тако и са источноевропским трендом касног двадесетог века, као одговором на тоталитарно друштво. Рот је, размишљајући о смрти, сигуран једино да не жели да сконча онако како су отишли из живота његови велики сународници Хемингвеј или Фокнер.

"Фокнер је себе напијао до смрти, Хемингвејево тело је било разбијено у делиће, пиће га је потопило, па није био у стању да пише, он није више имао за шта да живи, па се упуцао. То су мучни и бурни животи. Ја нисам такав романтичар. Не желим буран живот и највећим делом га нисам ни имао", објаснио је Рот у једном интервјуу. И смрт и живот, Рот би да лиши превеликог патоса и бура и преведе у мирнију америчку провинцијску свакодневицу. Мада му упућују замерке да је под капу "човечности" спреман да подметне сваку "људску мрљу" (како се зове један од његових најчитанијих романа), америчка критика необично цени Ротову прозу.

Рот је велики крадљивац у постмодерној америчкој литератури, у стању да свој колач, поједе а да за собом не остави никакав доказ о мрвама, закључује Николас Вуд у критици најновијег "Њујоркера" са насловом "Крај параде – многи животи Натана Цукермана". То је зато што он себе и не сматра постмодернистом. Њега дубоко занимају измишљене приче, представљање самога себе, стварности које градимо како бисмо могли да живимо, али његово штиво све то истражује "без жртвовања чињеница о времену и месту, зарад надреалистичких варалица или андрмоља магичног реализма", како Цукерман хвали књижевност свог литерарног идола Лонофа. Фикција за Рота није имитација, она је за њега супарница стварности и живота. И зато његове приче успевају да се тако брилијантно носе са парадоксом: оне су истовремено уметничка играрија и озбиљна стварност. А Цукерман је, следећи тај парадокс, и уметничка фикција и стварни портрет остарелог писца Филипа Рота.