Живот и смрт Хенрија Кисинџера

Избегли јеврејски дечак из нацистичке Немачке, шпијун, плејбој, доктор наука, дипломата, један од истакнутијих политичара 20. века, који је дефинисао спољну политику Сједињених Америчких Држава током хладног рата. Хајнц (или Хенри) Алфред Кисинџер, бивши саветник за националну безбедност и државни секретар, умро је 29. новембра. Био је вероватно најпознатији амерички дипломата свог доба, стратег коме усвојена домовина дугује политику „детанта” са Совјетским Савезом, успостављање веза са НР Кином, концепт нуклеарног одвраћања и окончање рата у Вијетнаму.

Кисинџер је себе сматрао следбеником реализма у међународним односима. Зналци тумаче да је давао првенство практичном узајамном деловању са другим утицајним субјектима. То је заснивао не на политичким доктринама или етици, већ на историјском контексту и националним интересима појединачних држава. Ова стратегија се разликује од традиционалнијег америчког концепта изузетности, не обазире се на моралне или идеолошке аспекте међународног партнерства све док служи прагматичним потребама.

Кисинџер је веровао да су идеализам и строги морални принципи у политици пут ка њеној парализи. Пријатељу, историчару Стивену Граубарду је 1956. рекао: „Инсистирање на чистом моралу је само по себи најнеморалнији став.”

Руски аналитичари наводе како је Кисинџер чврсто веровао у мултилатералну равнотежу снага као поуздану основу међународне стабилности и увек био спреман да са геополитичким противницима тражи међусобно прихватљиве компромисе. Избегавао је прекомерне ризике залажући се за стабилност и предвидљивост у америчко-совјетским односима и спречавајући понављање криза између две нуклеарне суперсиле, налик бурним педесетим и шездесетим.

Као убеђени политички реалиста, Кисинџер никада није дозволио својим идеолошким склоностима (које је сигурно имао) да одређују практичне одлуке и приоритете спољне политике САД. Користећи дипломатске канале, успоставио је везу са Анатолијем Добрињином, совјетским амбасадором у САД током 24 године. Имали су директну линију мимо телефонске централе. Разговарали су један на један, без преводилаца или помоћника, скоро сваки дан.

Временом је у Вашингтону уместо нуклеарних претњи ШСР-у изабрана друга тактика – детант – попуштање напетости у билатералним односима. Потписани су Привремени споразум о контроли наоружања и договор о ограничавању антибалистичких ракетних система 1972.

Истовремено је Кисинџер почео да обнавља односе са руководством Комунистичке партије Кине. Тешко да је имао посебне симпатије према кинеском комунистичком вођи Мао Цедунгу. Но када је у лето 1971. кренуо у тајну мисију у Пекинг, државни секретар је био свестан да би подела света на либералне демократије и нелибералне аутократије неизбежно осудила САД на стратешки пораз.

Логика Кисинџерових поступака – политика детанта – била је да обезбеди предности за САД, побољшањем односа и са ШСР и са НР Кином, и подривањем веза између ове две државе. Добрињин је у аутобиографској књизи „Строго поверљиво” писао како се тада совјетско руководство више плашило НР Кине него САД. Могли су да преговарају са Американцима и верују им у поштовање узајамно потписаних споразума. Опет, у Москви су седамдесетих – мада социјалистичку, сматрали најмногољуднију земљу на свету са атомском бомбом, главним и најнепомирљивијим непријатељем ШСР.

Руски аналитичари сматрају да су Кисинџеров план за супротстављање две водеће комунистичке силе једне другој и тврдња о водећој позиција Вашингтона у геополитичком стратешком троуглу САД – ШСР – НР Кина успешно реализовани. САД су стекле предност над два комунистичка режима чија је заједничка идеологија, по дефиницији, требало да их уједини.

Тиме је умногоме предодређена динамика светске политике у последњој четвртини 20. века. И даље, Кисинџер је до краја живота саветовао Вашингтону да САД морају да воде рачуна да увек имају боље односе са Москвом и са Пекингом, него што их Москва и Пекинг имају међусобно.

Користећи везе са Добрињином, Кисинџер се у Паризу срео и са Ле Дук Тоом, чланом Политбироа КП Вијетнама. Када се потом руководство Северног Вијетнама осведочило у побољшање односа САД са СССР и НР Кином, било је спремније да седне за преговарачки сто. Кисинџер и То су коначно потписали Париске мировне споразуме јануара 1973.

Американци, међутим, нису успели да постигну уступке од Северног Вијетнама. Пристали су да повуку своје трупе и убрзали пад марионетског режима у Јужном Вијетнаму. Но, Кисинџер је пораз претворио у догму: „Рат није изгубљен док га не сматрате изгубљеним. Све док не изгледа као неизбежни пораз, можете то назвати победом.”

Кисинџер је свој узор, Клеменса фон Метерниха (1773–1859), државног канцелара Аустријског царства, који је руководио политичким преображавањем Европе после Наполеонових ратова, назвао изванредним манипулатором без икаквих романтичарских поглед на међународне односе. И Кисинџер је и био такав, мишљења су руски аналитичари.

Због улоге у сукобу у Вијетнаму, Кисинџера сматрају ратним подстрекачем, а он је наводио да је спречавање глобалног сукоба између суперсила био главни циљ његовог живота. Крваве локалне ратове и државне ударе у различитим земљама сматрао је ценом борбе против глобалне претње. Као припадник америчке војске био је непосредни сведок масакра током Трећег рајха и дошао до уверења како је једини начин да се избегне катастрофалан сукоб спровођење реалне, хладнокрвне дипломатије засноване на заједничким вредностима.

Иронија Кисинџерове судбине је што је покушавао да спроведе рационалну спољну политику током хладног рата. Међутим, садашња конфронтација између Русије и Запада у великој мери је подстакнута новом генерацијом политичара опијених идеолошким жаром.

Убрзо после државног удара на Мајдану у Кијеву, у фебруару 2014, Кисинџер је упозорио да Украјини не треба дозволити да уђе у НАТО. У часопису „Национални интерес” 2016. писао је о важности признавања интереса безбедности Русије. Истакао је и да САД нису озбиљно схватиле предлоге Русије о безбедносним гаранцијама крајем 2021, који су могли бити полазна тачка за преговоре. Па опет, већина учесника анкете – како оцењујете смрт Хенрија Кисинџера – спроведене у Русији, нису били дирнути смрћу политичара.

У НР Кини, мада поједини коментатори пишу да Кисинџер јесте био контроверзни дипломата, за тамошњу већину је представљао еру узајамности са САД када су политичари из Вашингтона имали визију и храброст да превазиђу идеолошке баријере и направе прави избор у складу са историјским трендом. Уопште, у обе државе се приближавање САД НР Кини сматра најдуговечнијим Кисинџеровим достигнућем.

До 1972. САД су изоловале НР Кину од света током 23 године. Храбрим и оригиналним потезом, председник Никсон и Кисинџер су укинули изолацију, што је омогућило низу земаља да признају НР Кину и тргују с њом. Без тога би се Кина вероватно суочила са великим препрекама на путу ка изузетном економском развоју. Омогућено је стотинама милиона Кинеза да превладају сиромаштво, чиме су унапређени и други делови света.

Кисинџер је увек био позитиван јавни дипломата за везе између САД и Кине, најважније билатералне односе у свету. Због тога на њега имају топла сећања у Пекингу. Поврх тога, Кисинџер је у погледу НР Кине, чак и у поодмаклој доби, показивао много више промишљености него многи савремени амерички политичари, да кроз објективну и реалистичну призму, те у ширем спектру историје разумеју НР Кину.

Према записима, Кисинџер је од 1971. посетио Кину више од 100 пута током свог живота, последњи пут у јулу 2023. Тада су билатералне везе достигле ниску тачку и повећану конкуренцију.

Па опет, стогодишњак је био дубоко дирнут нивоом пријема који су му приредили председник Си Ђинпинг и други руководиоци КП Кине, а који је био виши него за значајне америчке функционере тада у посети Кини. Сада су многи Кинези ожалили Кисинџера, не само због његовог личног доприноса билатералним односима већ и због окончања ере у којој су САД имале оштар ум у спољној политици и бавиле се НР Кином на основу реалистичних потреба.

Уредник и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa